VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Prebrojavanje čokota

U bivšoj bratskoj republici on je decenijama smanjivan, a u Srbiji uporno povećavan. Tamo negde, davnih devedesetih prošlog veka, na svim skupovima vinogradara to je prećutno objašnjavano našom željom da se priključimo Evropskoj uniji. Naivno, verujući da će se to brzo dogoditi, bilo je važno da u tom trenutku imamo što veće površine pod vinovom lozom. Zatečeno stanje se nije smelo povećavati. Javno se govorilo, pisalo i tvrdilo da imamo više od stotinu hiljada hektara. 

Stvarnost je, nažalost, bila sasvim drugačija. To su godine u kojima je naše vinogradarstvo i vinarstvo, zbog nerazumne politike vođene prema seljaku, doživelo filoksernu sudbinu. Politika zasnovana na velikim socijalističkim vinarijama za koje će seljaci proizvoditi grožđe, a njima samima biti zabranjeno da proizvode vino, pretvorilo se u veliku pljačku. Vinogradi su masovno napuštani i krčeni, brzinom koju ni statističari nisu bili u stanju da prate i registruju.

Dvadesetak velikih industrijskih vinarija u Srbiji tragično su završile. Izuzetak su Čoka i Rubin, donekle Vršački vinogradi, Erdevik. U plamenu nespretno vođene privatizacije nestale su i njihove plantaže loze. Sećam se zadružnog podruma u Irigu.

Na najlepšim potesima „carice planine”, kako je pesnik Laza Kostić, nazivao Frušku goru, zadruga je imala blizu 400 hektara mladih modernih plantaža, gajenih kao cveće u pitaru. O njima je brinuo vrsni vinogradar Rade Kolarov, a grožđe prerađivao enolog Jovan Popov u elitna i demokratska vina, cenjena i tražena i za najizbirljivije trpeze. Smrtnu kaznu nije preživeo ni jedan jedini čokot. 

U međuvremenu EU je povukla svoj embargo na podizanje novih vinograda. Sa svojim vinima krenula je na istok, na kinesko tržište, pre svega, videći u njemu veliku šansu za plasman svojih viškova. Ne podseća li vas to na rimskog cara Domiciana i zabrani podizanja vinograda u vinskim provincijama čija vina su bila ozbiljna konkurencija Rimu. Probao je tu carsku, svojom carskom odlukom, poništio, pa je vinova loza opet dobila stanarsko pravo na Fruškoj gori i drugim vinogradnim krajevima rimskog carstva.

Poput Probovog zemana, tako je u novije doba, kome smo i mi svedoci, počela renesansa našeg vinogradarstva. Ali na novim koncepcijama. Sad je seljak glavni oslonac tog novog preporoda. Umesto velikih industrijskih vinarija nosioci razvoja proizvodnje grožđa i vina su male savremene porodične vinarije. 

Država je odrešila kesu i pružila šansu svima koji to žele da se uključe u povratak čokota tamo gde mu je oduvek bilo mesto, gde se svijao hiljadama godina. Nudi povoljne kredite i bespovratna sredstva za podizanje vinograda, kupovinu loznih kalemova, žice, stubova, opreme za obradu zemlje i preradu grožđa. Daje velika nepovratna sredstva i za podizanje malih savremenih vinarija. 

Ispunjava sve zahteve vinogradara i vinara koji su decenijama uzaludno traženi u doba pokojne ex/Yu. Vino koje sad proizvode isključivo privatnici više nije u kategoriji alkoholnih proizvoda nego prehrambenih, što ih je oslobodilo mnogih poreza i davanja državi. Ukida se raniji Zakon o određivanju cena vina, po kome je o tome odlučivala samo država. Nema više ni zabrana o reklamiranju. 

Uz sve te povoljnosti, povratak lozi ne ide ni približno očekivanim tempom. Nastavi li se sadašnja sadnja samo po par stotina hektara godišnje, Srbiji će trebati još puno vremena da se vrati u svetsku kuću vina u kojoj je u prošlosti imala svoje značajno mesto. Sa sadašnjih oko 500 registrovanih vinarija, mi nismo „zemlja vina”, kako obično volimo da se titulišemo. Vina koja one proizvode nemaju mane, pa naši ljubitelji vina, kojih je malo ali ih je sve više, često moraju da posežu za stranim kapljicama.

Razgovarajući na ovu temu na nedavno održanim Danima vina u Banoštoru čuo sam zanimljivo mišljenje jednog postarijeg Sremca. Na primedbu da u našim vinarijama više nema loših vina, ali da ih je premalo i Srbija je žedna rekao mi je: „Kriva je i država, koja previše miluje i toleriše naše vinare.

Gotovo da ih moli da se ozbiljnije posvete čokotu. Sve im je dala, omogućila im je da sade vinograde, evo sad im je našla i kupce za njihova vina, a oni nam uzvraćaju, istina dobrim, ali preskupim i za evropske merila. Svi bi želeli da budu Romano-Konte, da bogato žive od dva-tri hektara vinograda.”

Zagovornicima širenja vinove loze najveći saveznik je ovogodišnje leto koje je upravo na izmaku. U odmeravanju snaga sa najtoplijim mesecima i sušom samo je čokot, od svog bilja koje se gaji na Fruškoj gori, izašao kao pobednik. Sa rodom kao u prosečnim godinama. Uočili su to i neki pozvani stručnjaci, koji su na svoj način progovorili o vinu, o tome koliko ga nemamo. (O tome iduće nedelje).