ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Исти­на о ви­ну

 И до­да­је да је то нај­ма­ња по­вр­ши­на под ак­тив­ним ви­но­гра­ди­ма у окру­же­њу са ре­ги­о­нал­ним су­се­ди­ма. Уз на­по­ме­ну да има­мо гу­сти­ну ви­но­гра­да од са­мо 0,1 по­сто: че­ти­ри пу­та ма­њу од Хр­ват­ске и шест пу­та од Сло­ве­ни­је. Укуп­на про­из­вод­ња у 2018. би­ла је 281.000 хек­то­ли­та­ра што је 2,1 пу­та ма­ње од Сло­ве­ни­је и де­сет пу­та од Аустри­је. И нај­ма­ња је у по­ре­ђе­њу са су­сед­ним зе­мља­ма. 

А го­ди­шње се сма­њу­је за 3 по­сто. У то вре­ме С. Ма­ке­до­ни­ја је има­ла 22,7 хи­ља­да хек­та­ра ви­но­гра­да, Хр­ват­ска 28, Ауз­стри­ја 45 и Ма­ђар­ска 64 хи­ља­де хек­та­ра. Уме­сто ових по­ра­жа­ва­ју­ћих број­ки, у на­шим ме­ди­ји­ма и, уоп­ште, у свим раз­го­во­ри­ма о гро­жђу и ви­ну ре­дов­но се ба­ра­та с дру­гим, ма­ње бол­ним по­да­ци­ма. По њи­ма Ср­би­ја има из­ме­ђу 20 и 30 хи­ља­да хек­та­ра под све­том биљ­ком ло­зом. Ра­ди се се о по­лу­и­сти­ни. Иза ње сто­ји Ре­пу­блич­ки за­вод за ста­ти­сти­ку. 

Ан­ке­том ње­го­вих по­пи­си­ва­ча о струк­ту­ри по­љо­при­вред­них га­здин­ста­ва у Ср­би­ји оба­вље­не 2018. го­ди­не они су утвр­ди­ли да у Ср­би­ји, без Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, под ви­но­гра­ди­ма има 20.466 хек­та­ра. До тог бро­ја до­шло се та­ко што у Ви­но­гра­дар­ски ре­ги­стар мо­ра­ју би­ти упи­са­ни сви они „ви­но­гра­ди” ко­ји до­стиг­ну 0,1 хек­та­ра или ако ста­вља­ју гро­жђе у про­мет на тр­жи­ште без об­зи­ра на ве­ли­чи­ну ви­но­гра­да ко­ји об­ра­ђују. 

А та­квих је у 2018. го­ди­ни би­ло 4.374. Ре­ги­стро­ва­них ви­на­ра је би­ло 12,5 пу­та ма­ње. Та­ко се збра­ја­њем свих чо­ко­та и по ба­шта­ма ве­ли­чи­не 100 ква­драт­них ме­та­ра и ви­ше до­шло да по­ме­ну­те ци­фре од пре­ко 20.000 хек­та­ра. Ме­ђу њи­ма је и 6,7 хи­ља­да ак­тив­них ви­но­гра­да ко­ји се га­је ис­кљу­чи­во за ви­но.

Вин­ску жеђ Ср­би­ја је при­мо­ра­на да га­си уво­зом ка­пљи­це ту­ђег сун­ца. Увоз ви­на сна­жно се по­ве­ћа­ва. Углав­ном јеф­ти­них ви­на, нај­ви­ше из С. Ма­ке­до­ни­је. Ње­гов удео у на­шој по­тро­шњи ве­ћи је од 50 по­сто. У ма­ло­про­да­ји она до­ми­ни­ра­ју и ко­ли­чи­ном и при­хва­тљи­ви­јим це­на­ма.

Др­жа­ва је све то на вре­ме уочи­ла и ре­а­го­ва­ла ни­зом ме­ра ко­ји­ма је сти­му­ли­са­ла по­вра­так ло­зи. О то­ме је би­ло ре­чи про­шле не­де­ље у овој ко­лум­ни. Чи­ње­ни­ца је да ви­но­гра­да­ри Сре­ма и дру­гих ви­но­гра­дар­ских кра­је­ва векови­ма уна­зад ни­су има­ли по­вољ­ни­је усло­ве за ви­но­гра­да­ре­ње. 

Ло­за је од­у­век би­ла њи­хов нај­о­да­ни­ји при­ја­тељ и узда­ни­ца ка­ко ми је, сво­је­вре­ме­но, на­дах­ну­то го­во­рио Ми­ла­дин Ка­ли­нић, пред­сед­ник Скупшти­не оп­шти­не Срем­ски Кар­лов­ци, чо­кот је све­ти из­да­нак бла­го­род­не зе­мље на бре­го­ви­ма Фру­шке го­ре већ ви­ше од 17 ве­ко­ва. Био је и остао сто­жер жи­во­та мно­гих кар­ло­вач­ких на­ра­шта­ја. 

На ње­га се осла­њао не са­мо дом Кар­лов­ча­на, не­го је на ње­му зи­дан и те­мељ кар­ло­вач­ке кул­ту­ре, а све су то сто­же­ри срп­ске ду­хов­но­сти: пр­ва срп­ска гим­на­зи­ја, пр­ва по­зо­ри­шна пред­ста­ва код Ср­ба, јед­на од нај­ста­ри­јих бо­го­сло­ви­ја у пра­во­слав­ном све­ту, кар­ло­вач­ке древ­не цр­кве и па­ла­те...

И кад смо већ у Сре­му, па­де ми на па­мет је­дан пе­сник ко­ји је за Фру­шку го­ру ре­као да она за ње­га ни­је ге­о­граф­ски по­јам, да је она ма­ла и да је има са­мо та­мо где има ви­но­гра­да. Ако би то при­хва­ти­ли као ме­ри­ло, он­да она ни­кад ни­је би­ла ма­ња не­го да­нас. Чак, ни за зе­ма­на Ту­ра­ка.

И, за­и­ста док чо­век хо­да ње­ним бре­го­ви­ма, ста­за­ма и че­ло­пе­ци­ма, не мо­же да се не за­пи­та ко­ји се то ми­ра­кул до­го­дио да на тим див­ним по­те­си­ма, у тој ми­кро­кли­ми, ти­пу зе­мљи­шта и ње­го­вом бо­гат­ству (бо­ље ре­ћи си­ро­ма­штву за ра­тар­ску про­из­вод­њу), стам­бе­но пра­во до­би­јају ку­ку­руз, пше­ни­ца, со­ја, ше­ћер­на ре­па, чак. А чо­ко­та ниг­де. 

Још дав­не 1973. го­ди­не на овој пла­ни­ни је ура­ђе­на ре­јо­ни­за­ци­ја ви­но­гра­дар­ских те­ре­на. Та­да је, ка­ко је пи­сао др Си­ма Ла­зић, по­ву­че­на гра­ни­ца из­ме­ђу ви­но­гра­дар­ских и ра­тар­ских те­ре­на са јед­не (до­ње гра­ни­це), и ви­но­гра­дар­ских и шум­ских те­ре­на са дру­ге стра­не. Ова дру­га гра­ни­ца већ одав­но по­сто­ји у ка­та­стру. 

Из­ме­ђу ове две гра­ни­це је оста­ло ви­но­гра­да­ри­ма на рас­по­ла­га­њу укуп­но 62.239 хек­та­ра зе­мљи­шта. Ако од ове ве­ли­ке по­вр­ши­не од­би­је­мо 10 по­сто на на­се­ља, пу­те­ве, до­ли­не, по­то­ке итд., за ви­но­гра­да­ре­ње оста­је 55.000 хек­та­ра. Те, 1973. го­ди­не, ка­ко је пи­сао ве­ли­ки струч­њак, аутор чу­ве­не вин­ске сор­те си­ле, Си­ма Ла­зић, у Сре­му је би­ло 6.655 хек­та­ра ви­но­гра­да. Да­нас их не­ма ни хи­ља­ду.

Све­до­ци смо сил­них при­ча о су­ши, ште­та­ма од ви­со­ких тем­пе­ра­ту­ра, кли­мат­ским про­ме­на­ма, про­це­на о ште­та­ма ко­је су на­не­ше­не по­љо­при­вре­ди овог нај­то­пли­јег ле­та, ка­ко се твр­ди, нај­то­пли­јег от­кад се ме­ре и ре­ги­стру­ју ме­те­о­ро­ло­шке по­ја­ве. Нај­ма­ње се го­во­ри о то­ме да ли нас то при­ро­да опо­ми­ње и са­ве­ту­је у ком прав­цу да ме­ња­мо сво­је по­на­ша­ње.

Уме­сто што про­це­њу­је­мо ште­те од кли­мат­ских не­при­ли­ка у вре­ме бер­бе, мо­жда би му­дри­је би­ло о то­ме раз­ми­шља­ти пре до­но­ше­ња од­лу­ке о ко­ри­шће­њу зе­мљи­шта с ко­јим рас­по­ла­же­мо. Чо­кот нас ве­ко­ви­ма уве­ра­ва где се он нај­бо­ље осе­ћа. И ну­ди нам нај­ви­ше ако га по­слу­ша­мо. 

Чо­кот је, ка­жу Фран­цу­зи, па­триот­ска биљ­ка. Још су фран­цу­ски ге­не­ра­ли го­во­ри­ли су им нај­бо­љи и нај­с­прем­ни­ји вој­ни­ци из ви­но­гра­дар­ских кра­је­ва. „Не­ма ви­на, не­ма вој­ни­ка”, го­во­рио је На­по­ле­он.