VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Zlatna vina Srbije

Propustili su priliku da uživaju u vinima dostojnim najsvečanijih trpeza. Poput onih serviranih najvažnijim svetskim zvaničnicima, kraljevima i carevima, i u susednom Belom dvoru, u našoj bliskoj prošlosti. Beograđanin Mirko Rnjak, sa svojim saradnicima, okupio je u Palati Madlenianum tridesetak vinskih kuća Srbije, da predstave svoja najbolja vina, ona koja su u toku prošle godine pozlaćena na velikim međunarodnim ocenjivanjima od Londona do Šangaja.

Gostima Salona zlatnih vina Srbije ponuđeno je 80 dobitnika najviših priznanja, osvojenih u veoma jakim konkurencijama kapljica iz celog sveta. Sama ideja, da se ona okupe i prezentuju na jednom mestu, zaslužuje pažnju i nagradu.

I pored toga što se na poziv Salona nisu odazvali svi vinari čija su vina pozlaćena u svetu prošle godine. Po nekim računicama, pravo na to imalo je još tridesetak vina.

Prvi utisak koji se stiče nakon letimične „smotre” vinarija čiji su vlasnici s ponosom ostvarali boce svojih lepotana, je da nema onih desetak, najvažnijih i najmoćnijih, koje imaju svoje „rezervate” u svim ozbiljnijim gradskim restoranima. Izuzev „Rubina” i „Kovačevića”, zastupljenih sa tri vina.  Većina zlatnih su produkt porodica na kojima je i zasnovan koncept obnove našeg vinogradarstva i vinarstva.

Na svetskim ocenjivanjima, njihova vina potvrđuju da je izabran pravi put. Posle šteta filoksernih razmera, koje su ostale vladavinom povlaštenih državnih kombinata; male porodične vinarije vraćaju naša vina na svetsku scenu, na kojoj su vekovima imala zapažen ugled i mesto.

Salon zlatnih vina Srbije pokazao je da su naši enolozi i vinogradari sve veći majstori, posebno za crna vina, koja su zastupljena sa 53 sunčeve kapljice. Bela sa 23, roze penušavci sa po jednom. Dominiraju kabernei, sovinjon i fran, sa 15 i merloi sa deset medalja. Od belih najzastupljeniji je sovinjon blan sa sedam, grašac i šardone sa pet, tamjanika i rizling po četiri.

Naše autohtone sorte, toliko hvaljene i propagirane, od pojedinaca koji vode našu vinogradarsku politiku, svet, očito, ne prihvata. Najpropagiraniji prokupac jedva se provukao zahvaljujući Malom podrumu Gajić, pod imenom prokupac barik crveni vitez 2020, i kao roze pojačan sa kaberne sovinjonom, vinarije Despotika.

Zastupljene su bile vinarije iz sve tri vinogradarske regije. Fruška gora je dominirala kao vinogorje, gotovo trećina vinarija iz Srema.

Najveću pažnju posetilaca privukla je vinarija Lakićević. Više razloga je za to. Reč je o mladoj vinariji, sa severa Kosova, čiji prvi vinogradi su zasađeni 2015. godine, na nekadašnjem metohu manastira Banjska, gde se grožđe uzgajalo još u srednjem veku. Vinarija se bavi isključivo organskom proizvodnjom na 12 hektara, zasađenim izabranim međunarodnim i domaćim sortama.

I ono što je najvažnije: vinarija Lakićević je sa šest međunarodnih zlatnih medalja najnagrađivanija srpska vinska kuća prošle godine. Njen vlasnik Siniša Lakićević, kaže da se godišnja proizvodnja, od oko 40.000 boca, izvozi u Švedsku, Švajcarsku i Mađarsku, a od prošle godine i u Crnu Goru i Srbiju, ovog meseca i u Englesku.

Od šest pozlaćenih vina pet je belih: alcedo 2021, kupaža grenaša belog, sovinjon blana i rizling, zatim oriolus 2020, od šardonea sovinjona belog solarisa i rizlinga. Kao čista bela sortna suva vina su solaris 2020 i pikus selekcija 2019 šardone. Peta je tamjanika iz 2021. Šesto je na kraju, ali po meni prvo i najvrednije što pamtim sa ovog Salona. To je merula selection 2019, čudesna kupaža dva kabernea, sovinjona i frana, merloa, malbeka i sanđovezea, Za ovakvo „klapsko” vino ni put do Kosova nije dalek. Toliko za sada  o njemu, Bože zdravlja.

Zaintrigirala me je i vinarija Magaza u Velikoj Drenovi, sa svojim merloom od grožđa sa mikrolokacije, koje se proizvodi u ograničenoj količini od 500 litara po berbi u određenim godinama. Odležava u buradima od srpskog hrasta 36 meseci.

Probati sve ponuđeno bilo je nemoguće. Malo je i vremena, jedno popodne, a i snage. Vinumova tri zlata, dva grašca i šardone, sam preskočio, jer su mi u komšiluku, a već se poznajemo od ranije.

U društvu sa Žarkom Živanovićem i Jugoslavom Vlahovićem, lepo i zanimljivo popodne završili smo uz nebeski traminac Teodosa u Surduku i merlo vinarije Krstašica čiju degustaciju ćemo, dogovorili smo se s direktorom Vesnom Bajić, nastaviti tamo gde se ona rađa, u Irigu. Zahvaljujući organizatoru Salona, pesnik Ljubomir Simović, posle više decenija dobio je odgovor na tada postavljeno pitanje:  „Pa zar je ovo vino za patrijarha?”