Tatjana Tatić, balerina: Klasika ostaje na prvom mestu

Na predstojećim Novosadskim muzičkim svečanostima 26. oktobra u SNP-u biće deo projekta „Dvanaest sezona“ ansambla Almazian Symphony: na jedno od „godišnjih doba“ jermenskog kompozitora Vače Šarafjana pripremila je koreografiju, koju će sama i izvesti.

Hačatur Almazjan, umetnički direktor Almazian Symphony, otvoreno mi je rekao da zaboravim na „Labudovo jezero“, „Žizelu“, uopšte na klasiku, i zaista je bilo izazov osmisliti koreografiju za savremeni balet, koji objektivno nije moj fah. U fokusu mog interesovanja je klasični balet, profesionalno sedam-osam godina, a živim ga već dvadeset. I koliko god da smo mi u školi učili o savremenom baletu, a susrećem se s njim, naravno, i sad u pozorištu, opet je to „nešto sasvim drugačije“ u odnosu na sve moje dosadašnje uloge. Dakle, trebalo je osmisliti nešto potpuno novo, na potpuno novu muziku i još potpuno drugim stilom od onog s kojim sam svakodnevno u kontaktu. Na sve to, koreografiju sam pripremala slušajući kompjutersku verziju dela, koja se neminovno razlikuje od živog izvođenja. Ali, ako je za utehu, sama sam na sceni, tako da ću, ako slušajući orkestar osetim da je to potrebno, lako moći da nešto promenim, dodam ili oduzmem u koreografiji, a da pri tome ne poremetim druge igrače.    

Nakon ovog iskustva planiraš li više izleta u savremeni balet?

Naravno da me vuče da istražujem nešto novo, ali bih ipak volela da ostanem, bar još neko vreme, u svetu klasike. Imam 25 godina, što praktično znači da i jesam i nisam više mlada za balerinu. Zapravo, sad bi trebalo da sam na nekom igračkom vrhuncu, kada govorimo o klasičnom baletu. Međutim, taj vrhunski nivo neće moći da se održava u nedogled, već će zavisiti od toga koliko će moje telo moći da izdrži ogromne napore koji prate klasiku. S druge strane, u trupi sam Sergeja Polunjina i mi s njim dosta radimo na savremenim pokretima. Nije, dakle, u pitanju „čist“ savremeni balet, niti je čista klasika, već se nalazimo negde između, tako da su mi tu već neka nova vrata otvorena. Ipak, nisam još dovoljno „zagrizla“ da bih se potpuno posvetila savremenom baletu.

Da li je ovaj ulazak u svet koreografije možda najava puta za koji ćeš se opredeliti kada završiš aktivnu igračku karijeru?

Naravno da već razmišljam o tome šta ću kada više ne budem mogla da igram u „Labudovom jezeru”, „Don Kihotu”, „Kopeliji”, jer će to doći za „tri i po dana“. E sad, da budem potpuno iskrena, ovaj moj koreografski izlet je tek 0,1 posto od onoga što se na planu koreografije objektivno može domašiti. Jeste odličan početak, mada mora još mnogo, mnogo da se uči, jer suština nije u pokretu radi pokreta - čega u savremenom baletu danas ima prilično – već u tome kako kroz taj pokret ispričati priču, preneti emociju... Ali svakako da bih volela da se jednog dana prihvatim daleko zahtevnijih koreografskih zadataka. Međutim, privlači me i pedagogija, uostalom već imam svoju baletsku školu...

Kupiš li znanja od pedagoga s kojima radiš, poput Duške Dragičević?

Pre svega, Duška Dragičević mi je ogromna podrška i uzor. Ona me je uzela pod svoje dok još nisam završila srednju školu, videla me je na nekom takmičenju i izabrala da radi sa mnom. Prošla je kroz sve ono kroz šta ja sad prolazim i dobro zna psihičko, mentalno stanje igrača kada je tri meseca do premijere i kada je ostalo još samo mesec dana, kako je kada ništa ne ide ili kad krene pa stane... Takođe, tačno zna kako nešto da objasni pa da se vrlo lako zadati pokret koriguje, ispravi. Zna da dozira, da ne traži previše, ali i da ne popušta. Jednostavno, oseća igrača. Pri tome, osim tog ogromnog znanja iz baletske metodike, ona je i jedna od naših najvećih umetnica. I dan danas je fascinantno videti je kako na probi, u sali, prenosi igračku emociju u majici i farmericama. Od nje sad kupim sve što mogu da pokupim.

A šta ti je donela saradnja sa Sergejom Polunjinom, jednom od najvećih baletskih zvezda 20. veka?

Predstave koje smo mi radili s Polunjinom, a bilo ih je nekoliko, objektivno nisu ni upola zahtevne u odnosu na uloge koje igram u Narodnom pozorištu. Ali meni je to ogromno iskustvo, i igračko i životno, već samim tim što sam puno proputovala - evo, prošle godine u pet meseci pet različitih država i u svakoj smo ostajali po skoro mesec dana. To puno znači jer odeš i vidiš šta se dešava van Srbije, Beograda, mog rodnog Pančeva. Takođe, tu su igrači iz celog sveta i onda i iz tog ugla možeš da neke stvari sagledaš bolje. Recimo, mesec dana sam vežbala u Engleskom nacionalnom baletu, videla sam način na koji rade, u kakvim uslovima, i kakav su kvalitet u odnosu na te uslove. Ili kada smo u Veroni prošle godine u avgustu imali premijeru „Romea i Julije“ pred 13.000 ljudi, to iskustvo je neprocenjivo. Dakle, saradnja s Polunjinom mi je donela zrelost i iskustvo, na stranu što igramo sa jednim od najvećih umetnika današnjice. On začudo ne voli puno da priča o baletu, ali ima odlično oko i nekoliko puta se dogodilo da mi je tokom proba prišao i skrenuo pažnju na neki detalj, koji bi mi potpuno promenio konstituciju tela. I ođednom bih mogla da izvedem sve.

Da li te, pogotovo sad nakon tog iskustva s Polunjinom, vuče da se okušaš u inostranstvu?

To je meni bio cilj pre korone. Ali pošto život delimo na pre i posle korone, videćemo (smeh). Nije problem otići negde na audiciju, pa ne prođem ili prođem i uđem u trupu. Ali s obzirom na to da sam već ipak nešto dostigla u karijeri, ne bih baš da krećem ispočetka, a što bih morala u svakoj trupi. Pre bih da mi i dalje matična kuća bude u Beogradu, a da negde gostujem, počevši od regiona pa ka Zapadu, u predstavama koje igram i ovde.

Koje još ciljeve postavljaš pred sebe?

Pre svega da ispravim igračke greške koje se još uvek vuku bezmalo iz detinjstva. I cilj mi je da svaka moja predstava bude bolja od prethodne, možda ne može svaka tehnički, ali umetnički može sigurno. I volela bih da se u mojoj baletskoj školi pojavi veliki talenat pa da ja spremim balerinu koja će sutra biti možda najbolja na svetu.

M. Stajić