SENĆANSKO KAMERNO POZORIŠTE ORGANIZOVALO JOŠ JEDAN ŠOUKEJS Duša samo skita

Ja bih rekao ljudi poteklih iz zagrljaja Tise, a ono što daju su prava osveženja u svetu nauke, kulture, umetnosti. Ima nešto u toj vodi što svakog juna cveta tamo gore, na severu Vojvodine.

Ovog juna, kao i prošlog, ponovo je procvetalo Senćansko mađarsko kamerno pozorište, okupivši niz teatrologa, pozorišnih kritičara, glumaca, kompozitora, iz Srbije i Mađarske. Dolaskom Kinge Mezei na mesto umetničke direktorke, predstave su počele da se titluju na srpski, a takozvani šoukejs je bio jedinstven poduhvat na domaćoj sceni da se jednom godišnje gostima i publici u nekoliko dana prikaže celokupan godišnji rad na produkciji. Tako je krajem prošle nedelje Senćansko mađarsko kamerno pozorište i njegova partnerska pozorišna organizacija “Novem” kroz niz predstava i pratećih programa pružila uvid u svoj rad, vrednosti trupe i njen razvoj.

Šoukejs je otvoren predstavom “Hladan suton” prema stihovima Janoša Siverija i slika Jožefa Beneša, u režiji Kinge Mezei. Reč je o ovogodišnjem, poslednjem delu trilogije nastale spajanjem poezije, vizuelnih i izvođačkih umetnosti. Prve dve predstave rađene prethodnih godina bile su “Vreme tmine” prema stihovima Janoša Pilinskog i slikama Eržebet Mezei, i “Živi pesak”, koju je Kinga Mezei režirala prema stihovima Ota Tolnaija i slikama Pala Petrika. Kinga Mezei je na okruglom stolu rekla da nije mogla da prestane da se bavi onim što je okružuje i čini njen svet, pa su na kraju od inicijalno jednog i jedinstvenog dela, nastala tri. Različita, ali i slična po stilskim karakteristikama, izvođačkom ansamblu, muzici kompozitora Silarda Mezeija...

- Ova životna prikaznica (jer to je o tome, o nizu izmamnih avantura i plemenitih dosada) ni po jednom aspektu nije običan proizvod, jer svedoči o najvećoj ljubavi: o beskrajno nesrećnoj ljubavi ka samom sebi; kao i o izazovima kojima je izloženo telo (duša samo skita!). I da li se autor na kraju boljem životu preda? Neka ga, jer se nadamo da se iz tog i povremeno vraća. Ovo je čudan svet. I čudne figure naseljavaju ga. Čudan život i smrt između nepokolebljivih i savitljivih. - svojevrsno je objašnjenje Janoša Siverija svoje pesničke zbirke “Hidegproba” (“Hladan test”), na osnovu koje je nastala predstava “Hladan suton” u kojoj je Kinga Mezei spojila Siverijeve gorke i ironične svetove sa slikama Jožefa Beneša.

Unikatnost glumačkog ansambla Senćanskog mađarskog kamernog pozorišta, njegovih izvođačkih sposobnosti, nije svedočilo samo sinestezijsko umeće Kinge Mezei, za koju je pozorište mnogo više od dramskog. U predstavi “Galeb” A. P. Čehova, koju je režirao Čaba Kiš, kreiran je čitav niz songova, što je u prvi mah delovalo nepotrebno, s obzirom na bogatstvo čuvenog pisca i njegove drame. Kasnije se uspotavio harmoničan tok između teksta i ovih muzičkih sekvenci, a glumci su se smenjivali u instrumentalnim i vokalnim bravurama vešto ukomponovanim u tkivo drame o prolaznosti, mladosti, umetnosti i mnogim drugim temama. Recimo još samo to da se ansamblu u “Galebu” pridružio sad već bard Aron Balaž, a da još više raduje to što je prinova ansamblu Senćanskog mađarskog kamernog pozorišta mlada lea Dedović Tomić, što će reči da se ovde veoma vodi računa o potencijalima i spram ambicija, još jednom dragulju teatra sa ovih prostora.

Igor Burić