Šoukejs u Ljubljani: Sličnosti i razlike između istoka i zapada Evrope

- A meni je dosta ženske seksualnosti - jada se sad ona meni, komentarišući dominantnu tematsku struju šoukejsa u Ljubljani: žene kao objekti u Janežičovom mitu o Don Žuanu, koji je nastao na osnovu teksta Simone Semenič "Še ni naslova"; takoreći žene na tanjiru u "Ljubavnicama" Elfride Jelinek, u režiji Nine Ramšak Marković; seksualnost kod žena sa invaliditetom, u lekčure performansu "Mogućnost" u režiji Tjaše Črnigoj.

I Sebastian Nubling, reditelj iz Berlina, potvrđuje da je reprezentacija žene u pozorištu velika tema u Nemačkoj. Kada se to predstavi kao svojevrsna borba polova, koja se očigledno i u Sloveniji, kao i kod nas, posmatra još uvek kroz veliki broj slučajeva nasilja, silovanja, pa i ubistava žena od strane muškaraca, jasno je da je, ipak, to taj rat iz pitanja sa početka teksta.

Možda baš zato predstava "Solo" Nine Rajić Kranjac izaziva pravu malu revoluciju gde god se igra. Nakon niza gostovanja od kojih je jedno bilo na Bitefu, a drugo na Dezireu prošle godine i kod nas, predstava na šoukejsu Slovenskog mladinskog gledališča u Ljubljani, izvedena u alternativnom prostoru "Nova pošta", gde je i nastala, najavljena je kao povratak kući posle godinu dana. Izvedba je, kao i svaka, bila specijalna, jer je napolju pljuštala kiša, pa se deo predstave pod otvorenim nebom preselio u zatvoreni prostor, dovodeći do još većeg broja improvizacija i neočekivanih scena u interakciji izvođača i publike, kako i jeste zamišljena.

Nina Rajić Kranjac u strukturisanom delu dramaturškog narativa koji nije podložan većim izmenama tokom izvođenja, svoj "Solo", a zajedno sa još nekolicinom glumaca (sada su sa njom igrali Nataša Keser, Benjamin Krnetić i Marko Mandić), predstavlja kao testamentaran performans. Polazeći od detinjstva u kojem je svoju prirodu kroz dve scene prikazala kao impulsivno borbenu (karate sudar "grlom u jagode" sa prvom simpatijom) i emotivno osetljivu (oštrenje prsta umesto olovke u cilju približavanja grupi drugarica), Nina nastavlja da ređa biografske podatke koji su je brzo doveli do veoma cenjenog mesta u slovenačkoj kulturi, da bi odmah zatim, kroz opis svog halucinogenog tripa tokom gostovanja Petera Štajna na Borštnikovom srečanju, na veoma duhovit način distancirala sebe i od imiya uspešne rediteljke i od prestiža kakav predstavlja slovenačka art scena. Publika će do kraja prvog dela "Sola" upoznati i Ninin emotivni život, kroz ljubavni brodolom, kao i njen privatni svet, pun šlaga, sapunice i karaoke žurki u kadi.

Politički, Nina će j... sve po spisku Titovim pionirima koji su se zakleli da će izgraditi bolji svet, bar u verziji Simone Semenič, a i mnogi drugi će biti uvučeni u ovaj njen performativ, kolege i umetnici, javne ličnosti, publika, sve u maniru brutalne iskrenosti, političke nekorektnosti, krajnje intimnosti i svega onoga što "Solo" čini vanredno živim, vibrantnim umetničkim delom, koje vrtoglavo, a često i vratolomno predstavlja Nininu poetizovanu biografiju.

Čineći publiku stvaraocima, ne samo pukim posmatračima, "Solo" ukazuje i na zajedništvo kao važan deo svačije lične istorije, a pozorište kao mesto susreta i kontakta, ne samo u vidu izlizanih frazeologija. "Solo" je jedna velika i luda žurka na koju je svako pozvan u društvo. Možda bi se tako metaforički u jednoj rečenici mogla obraditi kompleksnost tema koje pokreće ovaj performans.

Bravo, Anja

Glumački ansambl Slovenskog mladinskog gledališča je nešto što se retko viđa u pozorištima, a što vredi posebnog komentara. Sigurnost u tome kako rade i šta rade, opuštenost, uživanje, izaziva pravo zadovoljstvo gledajući ih u igri na sceni.

Primož Bezjak, Boris Kos, Matej Recer, Matija Vastl, i mnogi drugi, u Srbiji su postali poznati po ulogama u predstavama "Proklet bio izdajica svoje domovine", "Naše nasilje i vaše nasilje" Olivera Frljića, a posebno su bili zapaženi i na proteklom šoukejsu najnovijih predstava u Ljubljani.

Pođednako zapažen je bio i ženski deo ansambla, Nataša Keser, Daša Doberšek, gostujuća umetnica Draga Potočnjak... Ipak, najviše se istakla prinova Anja Novak, upravo nagrađena Grumovom nagradom za besedu na Tednu slovenske drame. Anja Novak je i pesnikinja, a i za ostvarene uloge u "Še ni naslova" Simone Semenič, u režiji Tomija Janežiča, "Ljubavnicama" Elfride Jelinek, u režiji Nine Ramšak Marković, samo čestitke. Bravo, Anja!

Ono što se meni posebno dopalo jeste pravo na grešku koje je sebi dala Nina i podelila ga sa svojim koautorima, pa i nama u publici, iskazano kroz otvorenu i improvizatorsku dozu dramaturgije dela, u jednom trenutku posvećenu Rambu Amadeusu i njegovom nedavnom (ne)delu. U vreme kada smo zatrpani slikama savršenstva, prestiža, reklamama i obećanjima - olimpijskim idealima kako ja to zovem - kao da bi svi sve svoje dali samo da budu brži, bolji, lepši, jači. A "Solo" svom silinom svoje cirkularne ekonomije, da se izrazim ekološki, daje zamah onom danas zapostavljenom parčetu koje je takođe ljudski - biti mali, nikakav, pasti. "Solo" sakuplja sav taj bol i pretvara ga u istinu, ako o umetničkom delu razmišljamo na mističan, alhemijski način.

Samo uprizorenje svega navedenog je pođednako haotično, a zapravo podleže vrlo jasnim zakonitostima pozorišta, ustanovljenim još od delovanja Grotovskog, Artoa, sve do Pitera Bruka - glumac, prostor i publika - to je sve. Dim, svetlo, muzika, brojni treš materijali u vidu kostima i rekvizita, dodatno su osavremenili i nadogradili postavke siromašnog pozorišta, a vrlo spontano delovanje izvođača činilo je da koncentracija bude zaista na onome što se može posmatrati i kao dečja igra.

Ako je prvi deo predstave "Solo" poput vihora, drugi deo predstave je veoma konceptualan. Iako potpuno drugačiji, kao svojevrstan "nelogičan nastavak", i on ima mnoštvo rupa, mesta ostavljenih za ventiliranje onoga što je spontano dolazilo iz interakcije učesnika. Nina i ekipa glumaca u njemu postaju likovi nebulozne i urnebesne ostavinske rasprave u kojoj je umro Teča, a svako može da ispriča šta mu je Teča već ostavio u nasleđe, a šta bi da dobije kad se pročita njegova poslednja volja. U tom delu predstave, iako teče četvrti sat, postaje posebno lepo iščekivanje ispunjenja obećanja o testamentarnosti samo dela njegove autorke, i scena kraja u kojoj se nakon čitanja oporuke, Nina Rajić Kranjac oprašta i "nestaje", uz intoniranje jedne u nizu brojnih muzičkih numera koje uvek kao da prečicom stvore potrebnu atmosferu i uvedu odgovarajuću emociju.

Ma, prosto mi je nemoguće analizirati, opisati i prepričati sve šta se u "Solu" događa, ali vrednosno, doživljajno, ta predstava je nešto najdivljije, najdirljivije i najdivnije što sam u skorije vreme video. Na neki način i nešto u čemu sam i sam igrao, unutra i spolja, suočavajući se i dokučujući neka od svojih najdubljih osećanja - bes, tugu, radost - o čemu i sada, dok pišem tekst razmišljam i ponovo ih proživljavam.

Igor Burić