"Magbet" u oktobru u Novom Sadu: Ako je i proklet, vreme je da se razazna
NOVI SAD: Koliko god pozorište bilo uticajno, danas ne može da se poredi sa filmom, koji je brži, dostupniji umetnički medij, pa je tako i slava Šekspirovog „Magbeta“, nedavno preorala svetske bioskope, podsećajući na svu moć i lepotu klasične dramske literature.
Ipak, u Novom Sadu se sprema nesvakidašnji pozorišni događaj. Premijera „Magbeta“ u oktobru, u Srpskom narodnom pozorištu koje, po podacima iz njegove enciklopedije, osim u ruhu opere Đuzepea Verdija, nikad nije imalo ovo delo na repertoaru. Imala ga jesamo Petrovaradinska tvrđava, pre ravno 30 godina, kada je Kulturni centar Novog Sada angažovao Milana Belegišanina da režira Šekspirovu „Škotsku predstavu” u ambijentalnom okruženju sličnom prostoru u izvorniku.
Tragedija obično označava sukob nemoći ljudskog bića da se odupre moći svoje sudbine, a u „Magbetu“ , kao i mnogim drugim delima još od Stare Grčke, to je povezano sa vlastoljubivošću, ambicijom da čovek bude veći, više nego što jeste. Tako Makbet od časnog vojskovođe, postaje beskrupulozni ubica i tiranin, kojeg muči savest, ali ne odustaje od svog paklenog plana. Ne može, i čudi se nad time. Želja da se nešto kontroliše i nemogućnost u isto vreme, zvuči poznato, zar ne?
Otud će veoma interesantno biti da se vidi ko će i kako igrati ovog, što bi se danas reklo, antijunaka. Naznake od jednog od glumaca, Arpada Mesaroša, govore da će ih biti čak tri. Reditelj predstave je Nikita Milivojević, a Mesaroš kao član ansambla Ujvideki sinhaza, kao i glumci Srpskog narodnog pozorišta i Beogradskog dramskog pozorišta, uz učešće čak dva festivala – Grad teatar Budva i Šekspir fest iz Čortanovaca – govore da je reč o veom složenom produkcionom poduhvatu.
U renesansno vreme, tragedije u kojima su kao i u Antici uglavnom opisani kraljevi i dvorske svite, veličali su i upozoravali na sile prirode čiji je deo i čovek. Magbetu je pođednako značajno pridružen i lik žene, Ledi Magbet, koja je odana i snažna, ali takođe, ima tendenciju da se preda tami. Ove izvore kasnije je opisivao i Zigmund Grojd, zasnivajući i danas veoma značajan pokret psihoanalize. Po toj teoriji, par supružnika Makbet nije imao naslednike, pa je moguće da je krunu doživljavao kao jedini mogući imetak.
U tumačenja „Magbeta“ još odavno se umešalo i magijsko mišenje. Premijeru u Glob teatru početkom 17. veka pratila je smrt glumca koji je trebao da igra Ledi Magbet, pa se još od tada ime iz naslova drame ne izgovara u pozorištima, sem sa scene, na probama i izvedbama. Danas možda i nije baš tako, ali sujeverja ima druge vrste, na primer, da se akterima ne poželi sreća, nego lom noge. Ulogu Ledi Magbet svakako ne bi trebalo da igra glumac, kao u Šekspirovo vreme, nego glumica. Takođe će biti veoma interesantno kako prikazati njen lik danas, kad je uloga žene u društvu još razvijenija i emancipovanije od uloge supruge i majke. Ostaje da se vidi koja glumica i kako će da je igra.
Intrige ne prestaju tu. Istorija koju pišu pobednici, je l', kaže da je Magbeta skoro na datum premijere u Budvi (16. avgust), 15. avgusta 1057. porazio Malkolm, odbegli škotski kraljević, uz pomoć Engleza. Istina, Magbet nije u istoriji poznat kao uzurpator i tiranin, nego kao legitiman i častan vladar.
U istoriji pozorišta skoro da nema podataka o skorijim produkcijama „Magbeta“ na scenama u Srbiji. U Pozorištu mladih je Đerđ Hernjak režirao 2009. svoju verziju, sa pet glumaca, nazvavši je „Priča o ... Dankanu, Magbetu, Malkolmu...”, dok je Anđelka Nikolić postavila 2015. u Ateljeu 212 „Magbeta“, ali onog Ežena Joneska. A kada se ode malo dalje u prošlost, 1992. godine je u okviru „Igara na Tvrđavi“ Kulturnog centra Novog Sada, reditelj Milan Belegišanin u svom „Magbetu“ upozorio na ratne igre koje su počele da razdiru Jugoslaviju. Rečima o krvavom prestolu i pokušaju umetnika da ostave trag cveća na mestima zla, kao da je nagovestio i poznatu seriju „Igre prestola“. U Belegišaninovoj postavci naslovni Šekspirov par igrali su Mihajlo Baza Pleskonjić i Lidija Stevanović, a u podeli je bilo još nekoliko glumci Srpskog narodnog pozorišta, gde se „Magbet“ vraća posle tri decenije.
Tek, godina je 2022. „Red vožnje“ obrnut. Predstava iz 1992. je trebalo da putuje do Budve, a sada će da dođe iz nje, preko Beograda. Ako je i proklet „Magbet“, vreme je da se razazna.
Igor Burić
