"Магбет" у октобру у Новом Саду: Ако је и проклет, време је да се разазна

Ипак, у Новом Саду се спрема несвакидашњи позоришни догађај. Премијера „Магбета“ у октобру, у Српском народном позоришту које, по подацима из његове енциклопедије, осим у руху опере Ђузепеа Вердија, никад није имало ово дело на репертоару. Имала га јесамо Петроварадинска тврђава, пре равно 30 година, када је Културни центар Новог Сада ангажовао Милана Белегишанина да режира Шекспирову „Шкотску представу” у амбијенталном окружењу сличном простору у изворнику.

Трагедија обично означава сукоб немоћи људског бића да се одупре моћи своје судбине, а у „Магбету“ , као и многим другим делима још од Старе Грчке, то је повезано са властољубивошћу, амбицијом да човек буде већи, више него што јесте. Тако Макбет од часног војсковође, постаје бескрупулозни убица и тиранин, којег мучи савест, али не одустаје од свог пакленог плана. Не може, и чуди се над тиме. Жеља да се нешто контролише и немогућност у исто време, звучи познато, зар не?

Отуд ће веома интересантно бити да се види ко ће и како играти овог, што би се данас рекло, антијунака. Назнаке од једног од глумаца, Арпада Месароша, говоре да ће их бити чак три. Редитељ представе је Никита Миливојевић, а Месарош као члан ансамбла Ујвидеки синхаза, као и глумци Српског народног позоришта и Београдског драмског позоришта, уз учешће чак два фестивала – Град театар Будва и Шекспир фест из Чортановаца – говоре да је реч о веом сложеном продукционом подухвату.

У ренесансно време, трагедије у којима су као и у Антици углавном описани краљеви и дворске свите, величали су и упозоравали на силе природе чији је део и човек. Магбету је пођеднако значајно придружен и лик жене, Леди Магбет, која је одана и снажна, али такође, има тенденцију да се преда тами. Ове изворе касније је описивао и Зигмунд Гројд, заснивајући и данас веома значајан покрет психоанализе. По тој теорији, пар супружника Макбет није имао наследнике, па је могуће да је круну доживљавао као једини могући иметак.

У тумачења „Магбета“ још одавно се умешало и магијско мишење. Премијеру у Глоб театру почетком 17. века пратила је смрт глумца који је требао да игра Леди Магбет, па се још од тада име из наслова драме не изговара у позориштима, сем са сцене, на пробама и изведбама. Данас можда и није баш тако, али сујеверја има друге врсте, на пример, да се актерима не пожели срећа, него лом ноге. Улогу Леди Магбет свакако не би требало да игра глумац, као у Шекспирово време, него глумица. Такође ће бити веома интересантно како приказати њен лик данас, кад је улога жене у друштву још развијенија и еманципованије од улоге супруге и мајке. Остаје да се види која глумица и како ће да је игра.

Интриге не престају ту. Историја коју пишу победници, је л', каже да је Магбета скоро на датум премијере у Будви (16. август), 15. августа 1057. поразио Малколм, одбегли шкотски краљевић, уз помоћ Енглеза. Истина, Магбет није у историји познат као узурпатор и тиранин, него као легитиман и частан владар.

У историји позоришта скоро да нема података о скоријим продукцијама „Магбета“ на сценама у Србији. У Позоришту младих је Ђерђ Херњак режирао 2009. своју верзију, са пет глумаца, назвавши је „Прича о ... Данкану, Магбету, Малколму...”, док је Анђелка Николић поставила 2015. у Атељеу 212 „Магбета“, али оног Ежена Јонеска. А када се оде мало даље у прошлост, 1992. године је у оквиру „Игара на Тврђави“ Културног центра Новог Сада, редитељ Милан Белегишанин у свом „Магбету“ упозорио на ратне игре које су почеле да раздиру Југославију. Речима о крвавом престолу и покушају уметника да оставе траг цвећа на местима зла, као да је наговестио и познату серију „Игре престола“. У Белегишаниновој поставци насловни Шекспиров пар играли су Михајло База Плескоњић и Лидија Стевановић, а у подели је било још неколико глумци Српског народног позоришта, где се „Магбет“ враћа после три деценије. 

Тек, година је 2022. „Ред вожње“ обрнут. Представа из 1992. је требало да путује до Будве, а сада ће да дође из ње, преко Београда. Ако је и проклет „Магбет“, време је да се разазна.

Игор Бурић