ИНТЕРВЈУ: ЖЕЉКА МИЛАНОВИЋ, ДИРИГЕНТКИЊА ОПЕРЕ „ДЕМОН”, КОЈА ЋЕ ВЕЧЕРАС ПРЕМИЈЕРНО БИТИ ИЗВЕДЕНА У СНП-у Усамљеност изнад борбе добра и зла

Сцену „Јован Ђорђевић“, ће испунити импозантна сценографија Хартмута Шергхофера, из ауторског тима ове копродукцијске представе оперских кућа из Москве, Бордоа, Нирнберга, Барселоне, и Новог Сада. 

У главним улогама, као гости ове куће, наступају наши млади талентовани певачи, уз солисте, Оркестар Опере, Хор и Балет СНП-а, под диригентским вођством Жељке Милановић, која се до сада много пута нашла пред овим оркестром. С великим искуством и успешном сарадњом са овим музичарима, заједно са певачима, Жељка Милановић представља публици ово нама непознато дело, које нећемо слушати у интегралној верзији, већ без получасовног балетског дела, који заправо и нема драматуршку везу са радњом. 

 У ситуацији када се први пут поставља опера која се иначе ретко изводи, на шта се диригент фокусира? 

– Када сам преузела партитуру, пре него што сам уопште ушла у детаљан минуциозан рад са самим нотама, морала сам се информисати о контексту. Веома много сам обратила пажњу на Љермонтовљев живот, и ја мислим да је он заправо пројектовао себе у Демона, зато што је, у ствари, основна емоција усамљеност. Усамљеност генија какав је он био, и не само он, била је читава генерација руских песника у том времену, који су били млади, талентовани, богати, изузетно добро образовани, али нису успели, у политичком смислу, да реше друштвена питања како су хтели у том тренутку.  И тај Демон који је тако зао, по некој дефиницији, у ствари, може бити свако од нас са својом усамљеношћу. У тренутку кад одлучује да не буде усамљен, настаје лом. Просто, пробудиле су се емоције, али он не успева да се задовољи, и он узима Тамару на силу... 

Љермонтов је имао трауму из детињства, због које касније, по свој прилици, није у потпуности успео емотивно да се оствари, тако да је и ова поема заправо део његовог живота...

Има још један детаљ - како данас приказати ту тему која је заправо стара, ето 150 и више година, у делу које је тада настало? Ја мислим да ми, публика у нашој земљи, имамо другачију врсту харизме, и перцепције уметничког дела, него можда у Русији. Или ја то тако замишљам, зато што су оригинална темпа у опери врло спора, до те мере да мислим да ми то данас не бисмо прихватили. Ми данас брже живимо, тако да сам на многим местима морала да испоштујем темпо, али на многим местима сам и убрзала, и дијалоге, и арије, из више разлога. Један је управо то – перцепција публике, и нас као извођача. Ми не можемо мимо себе да идемо, а, друга ствар, зато што сваки спори темпо захтева још већи глас, тако да сам и о томе размишљала како би данас публика примила тако спора темпа. Можда би, негде у Русији, прихватила, због њихове традиције, њихових гена. Ми, бојим се да не би. Ми смо свирали нека места бржим темпом, прилагодили смо ствари нашој перцепцији данас, нашем сензибилитету. И мислим да се то допало и извођачима. 

 Спомињали сте емоције, које ће, уколико доминирају, публика осетити, а она то воли, и то  је заправо добра препорука за ово дело?

- Ми смо инсистирали на томе, зато што дело, у оркестрационом смислу, заиста није иновативно. У формалном смислу такође није иновативно. Дело обилује заправо мелодијама које су веома лепе, то је доминантни музички елемент у овој опери. Бескрајно лепе мелодије којих има веома много. Само Демон их има четири, или пет, а све оне морају да буду различите, да би нам биле занимљиве. Зато смо радили на томе, јер Демон на почетку наступа као зла сила која се врло брзо заљубљује. Од тог тренутка, када осети прву емоцију већ у првој слици, до краја је тај емотивни свет отворен. То небо емоција се отворило над нама, што код Тамаре, што код Годала, што код Синодала, што код Демона. Али, протагонисти то морају заиста да донесу. Ми смо радили на томе, надам се да ће бити мотивисани да успеју да пренесу то публици и управо на тој врсти инетерпретације почива дело. А, да не занемарим и друге сегменте, хор има један посебан моменат, што је врло велики куриозитет, у центру другог чина, над мртвим Синодаловим телом, на осујећеном свадбеном весељу, када званице на Гудаловом двору оплакују мртвог Синодала. То је једна тужбалица мешовитог хора, и свих солиста. Заиста никада нисам нешто тако доживела у опери. 

 Да ли бисте могли да предвидите судбину овог наслова на реперотару СНП-а?

- Један ограничавајући елемент је у ствари комплексна сценографија. Та сценографија захтева седам дана да се постави, и да се растави вероватно такође пар дана. У центру сезоне нема се времена да сцена толико буде заузета, тако да ће сад ићи три представе, а на крају сезоне ићи ће још, када се опет буде саставила сцено- графија. Иначе, цела партитура лежи на вокалним способностима свих солиста, али Демона поготово. То је баритонска улога енормне дужине, за устаљене стандарде оперске, и енормних захтева - техничких, и емотивних, и на томе смо највише радили. Не бих смела сада да тврдим, али има сигурно четрдесет пет минута само да Демон пева у опери, и то треба донети на различите начине. Стефан Хаџић, наш изванредан баритон који има 35 година, и у пуном професионалном животном успону и зрелости наступа у Каселу, дошао је и изузетно прионуо на рад. Мислим да је способан да изнесе све специфичности тога што смо тражили у „Демону“, јер без улоге Демона, без тог гласа и без тог доприноса, не треба ни стављати оперу на репертоар. 

Н. Пејчић