Intervju: Samjuel Bišop, solista Baleta SNP-a

U novoj baletskoj predstavi SNP -a “Vragolanka” Samjuel Bišop je Majka Simona, njena ćerka, vragolanka Liza je Ana Đurić, a igraju tako da su im ove neobične uloge donele ogromne simpatije publike koja ih ispraća ovacijama. Igraju neodoljivo, s puno šarma, duhovitosti, i s lakoćom koja je samo prividna u ovoj koreografski vrlo zahtevnoj predstavi. Od kako je pre pet godina došao iz Engleske u ovaj ansambl, Samjuel Bišop sada ima priliku da postane pravi miljenik novosadske publike, jedna od zvezda ove predstave, dok po sceni juri u štiklama i suknji, grdi Vragolanku, igra u klompama...   

Tu ulogu igraju tradicinalno muški baletski igrači. Šta ste sve morali da savladate i u igračkom i u glumačkom smislu, jer su obe stvari vrlo važne za ovu kompleksnu ulogu?

Da, tradicionalno muškarci igraju ovu ulogu i ono što donosi siguran kvalitet je to što, kada muškarci igraju žene, oni to čine s mnogo više snage nego što bi to one mogle da urade, a to doprinosi komičnosti i čini da sve bude mnogo smešnije i zabavnije, pa je i sama predstava mnogo smešnija. Naravno, pritom, igrajući ovaj lik, ne treba da izgledate kao muškarac, tako da sam morao da naučim da hodam u štiklama, nosim suknju, periku, kapu. Imam i sunđer ispod kostima, jer moram da imam i grudi. Morao sam da učim kako da igram sa svim tim, šta sve da radim i kako da glumim. Jeste bilo komplikovano, ali i vrlo zabavno i smešno, i vrlo izazovno.

Da li je koreograf ove predstave Kalin Hanciu zahtevao nešto posebno u tome?      

Radili smo tako što bi mi on dao neke ideje i pokazivao kako bi nešto trebalo da izgleda, i da se izvede, ali ja sam morao sam da nađem način kako da to kod mene profunkcioniše i pomogne u kreiranju tog lika i uloge. Imao sam veliku slobodu da to uradim kako ja osećam i želim.

Naročito je efektna scena s klompama. Kako uspevate da vam one ne spadnu dok igrate?

Da, to je zaista nešto drugačije, i zapravo i nije balet, nego je više veština. Svaki dan radimo vežbe u patikama, ali s klompama je to drugačije, jer su od pravog drveta, teške su, i velike. Plus još igram i u suknji. Ali, ja sam, pre nego što sam došao u SNP, radio u Velsu, u velškom baletu, i igrali smo i velški foklor, a on se igra baš u klompama. U Velsu sam tada naučio taj folklorni ples, koji ima vrlo sličan ritam kao ovaj u toj sceni “Vragolanke”, tako da sam znao tu tehniku. Ali, ovde u predstavi, uz taj ples u klompama, koji noge moraju tehnički da savladaju, morate i drugo da uskladite, da glumite, odnosno da angažujete telo i od struka na gore, da bude u tom liku, da bi sve bilo i smešno i slatko. I, naravno, morate da se trudite da ne pogrešite u koracima.

Dobio sam jako veliki aplauz posle te scene i reakcije su bile baš dobre. Nikada dosad nisam čuo tako nešto. Nisam znao da će tako biti, nisam očekivao takvu reakciju na moju igru. Posle premijere sam bio pomalo u šoku zbog toga. Imali smo probe dva, tri meseca, ali nikada u prisustvu publike. Ovo je sad druga priča. Ja slušam publiku kako se smeje, i meni to mnogo olakšava posao. Što se publika više smeje, meni je sve lakše da igram, jer osećam tu povezanost sa publikom i povratno dejstvo. Tako je i na kraju predstave “Grk Zorba”. To je zahtevna predstava, ne samo zbog igre, nego je sve i vrlo emotivno, i to dosta iscrpljuje, ali kada na kraju čujem publiku kako se uključuje aplauzom, i posle svakog bisa, kao da imam više energije. Ja volim da igram ne za publiku, nego sa publikom, jer osećam povezanost sa njom i čini mi se kao da igramo zajedno.

U “Vragolanki” vam je partnerka Ana Đurić, i ovog puta ste se oboje našli u sasvim različitim ulogama od onih u drugim zajedničkim baletskim predstavama.

O, da, “Vragolanka” je drugačija predstava. Po meni je Srpsko narodno pozorište odlična kuća, jer ima veliki repertoar, i “Grka Zorbu”, “Romea i Juliju”, “Labudovo jezero”, “Uspavanu lepoticu”, i svaka predstava je drugačija. Svaka predstava ima i neki izazov. Uskoro igramo “Labudovo jezero”, i to je pravi izazov, kada je tehnika u pitanju, a pored toga taj balet ima i specifičan stil. Ali, ja volim “Vragolanku”, jer je to jako lepa i slatka predstava. Lepa je za igranje, može da se uživa u tome.

I predstava je vizuelno privlačna i bogata, svi elementi su na visokom nivou, od kostima do scenografije, privlačne muzike...

Mirjana Stojanović Maurič je kreirala super kostime, Saša Senković baš lepu scenografiju, i sve to meni jako olakšava stvaranje ovog lika.

Pet godina ste ovde. Šta vam je dosad pružilo Srpsko narodno pozorište? Kakva su bila očekivanja kada ste došli?

Pre nego što sam došao, igrao sam u velškoj baletskoj kompaniji, i tamo sam upoznao mog kolegu Daisukea Miuru, koji je bio angažovan u SNP-u. Posle četiri godine u Velsu, tražio sam neki novi izazov, nešto sasvim drugačije, i on mi je preporučio da dođem ovde, jer je SNP njemu ostalo u jako lepoj uspomeni. Prihvatio sam njegov savet, i došao 2014. ovde, i u početku je sve bilo malo čudno, ali i vrlo uzbudljivo. Nisam znao za Srbiju, samo za Novaka Đokovića i Nikolu Teslu. Nisam znao jezik, niti ikoga odavde, sve to je bilo vrlo uzbudljivo i izazovno, i zaista sam se osetio vrlo živo u tom periodu. Svaki dan smo radili puno u sali, mnogo je igrača, veliki je ovo ansambl, a u njemu baš dobri ljudi, puni dobrodošlice, i ja sam već od prvog dana osećao da tu pripadam, da je SNP moja kuća, i da je moje srce tu.

Osećam zahvalnost, jer mi je SNP pružio toliko mogućnosti. Igrao sam mnogo uzbudljivih uloga u “Grku Zorbi”, “Romeu i Juliji”, “Krcku Oraščiću”, sada mamu Simonu. Sa svojim korepetitorima Milanom Lazićem i Oksanom Storožuk odlično sarađujem i zaista sam zadovoljan svojim poslom i mojim partnerima. Sa Anom Đurić imam zaista dobar partnerski odnos, pomažemo jedno drugime. Za mene je Ana Đurić najbolja balerina u Srbiji. Kada igram sa njom, ja učim sve više i više, jer igram sa najboljom balerinom, i to je dobro, jer ja inače volim da radim, i teram sebe da svaki put budem sve bolji i bolji.

Sada ste izgradili karijeru u kojoj ima mesta za likove prinčeva, ali i majki?

Da, sad se vraćam prinčevima, igram Zigfrida u “Labudovom jezeru” 13. marta, i  baš je teško da se posle “Vragolanke” ponovo uklopim u sve to, u beli triko, bele patike koje moram da čistim posle svakog igranja. Mama Simona je dramska uloga, a ja volim da igram takve uloge, mislim da mi leže, ali volim i da igram princa, jer su takve uloge veliki izazov. Mada je vratiti se ulozi princa jako teško, ja volim kada ima izazova, i kada je uvek interesantno, jer ne volim da se dosađujem. Uvek imam nešto na umu, i šta treba da radim.

N. Pejčić