Интервју: Самјуел Бишоп, солиста Балета СНП-а

У новој балетској представи СНП -а “Враголанка” Самјуел Бишоп је Мајка Симона, њена ћерка, враголанка Лиза је Ана Ђурић, а играју тако да су им ове необичне улоге донеле огромне симпатије публике која их испраћа овацијама. Играју неодољиво, с пуно шарма, духовитости, и с лакоћом која је само привидна у овој кореографски врло захтевној представи. Од како је пре пет година дошао из Енглеске у овај ансамбл, Самјуел Бишоп сада има прилику да постане прави миљеник новосадске публике, једна од звезда ове представе, док по сцени јури у штиклама и сукњи, грди Враголанку, игра у кломпама...   

Ту улогу играју традицинално мушки балетски играчи. Шта сте све морали да савладате и у играчком и у глумачком смислу, јер су обе ствари врло важне за ову комплексну улогу?

Да, традиционално мушкарци играју ову улогу и оно што доноси сигуран квалитет је то што, када мушкарци играју жене, они то чине с много више снаге него што би то оне могле да ураде, а то доприноси комичности и чини да све буде много смешније и забавније, па је и сама представа много смешнија. Наравно, притом, играјући овај лик, не треба да изгледате као мушкарац, тако да сам морао да научим да ходам у штиклама, носим сукњу, перику, капу. Имам и сунђер испод костима, јер морам да имам и груди. Морао сам да учим како да играм са свим тим, шта све да радим и како да глумим. Јесте било компликовано, али и врло забавно и смешно, и врло изазовно.

Да ли је кореограф ове представе Калин Ханциу захтевао нешто посебно у томе?      

Радили смо тако што би ми он дао неке идеје и показивао како би нешто требало да изгледа, и да се изведе, али ја сам морао сам да нађем начин како да то код мене профункционише и помогне у креирању тог лика и улоге. Имао сам велику слободу да то урадим како ја осећам и желим.

Нарочито је ефектна сцена с кломпама. Како успевате да вам оне не спадну док играте?

Да, то је заиста нешто другачије, и заправо и није балет, него је више вештина. Сваки дан радимо вежбе у патикама, али с кломпама је то другачије, јер су од правог дрвета, тешке су, и велике. Плус још играм и у сукњи. Али, ја сам, пре него што сам дошао у СНП, радио у Велсу, у велшком балету, и играли смо и велшки фоклор, а он се игра баш у кломпама. У Велсу сам тада научио тај фолклорни плес, који има врло сличан ритам као овај у тој сцени “Враголанке”, тако да сам знао ту технику. Али, овде у представи, уз тај плес у кломпама, који ноге морају технички да савладају, морате и друго да ускладите, да глумите, односно да ангажујете тело и од струка на горе, да буде у том лику, да би све било и смешно и слатко. И, наравно, морате да се трудите да не погрешите у корацима.

Добио сам јако велики аплауз после те сцене и реакције су биле баш добре. Никада досад нисам чуо тако нешто. Нисам знао да ће тако бити, нисам очекивао такву реакцију на моју игру. После премијере сам био помало у шоку због тога. Имали смо пробе два, три месеца, али никада у присуству публике. Ово је сад друга прича. Ја слушам публику како се смеје, и мени то много олакшава посао. Што се публика више смеје, мени је све лакше да играм, јер осећам ту повезаност са публиком и повратно дејство. Тако је и на крају представе “Грк Зорба”. То је захтевна представа, не само због игре, него је све и врло емотивно, и то доста исцрпљује, али када на крају чујем публику како се укључује аплаузом, и после сваког биса, као да имам више енергије. Ја волим да играм не за публику, него са публиком, јер осећам повезаност са њом и чини ми се као да играмо заједно.

У “Враголанки” вам је партнерка Ана Ђурић, и овог пута сте се обоје нашли у сасвим различитим улогама од оних у другим заједничким балетским представама.

О, да, “Враголанка” је другачија представа. По мени је Српско народно позориште одлична кућа, јер има велики репертоар, и “Грка Зорбу”, “Ромеа и Јулију”, “Лабудово језеро”, “Успавану лепотицу”, и свака представа је другачија. Свака представа има и неки изазов. Ускоро играмо “Лабудово језеро”, и то је прави изазов, када је техника у питању, а поред тога тај балет има и специфичан стил. Али, ја волим “Враголанку”, јер је то јако лепа и слатка представа. Лепа је за играње, може да се ужива у томе.

И представа је визуелно привлачна и богата, сви елементи су на високом нивоу, од костима до сценографије, привлачне музике...

Мирјана Стојановић Маурич је креирала супер костиме, Саша Сенковић баш лепу сценографију, и све то мени јако олакшава стварање овог лика.

Пет година сте овде. Шта вам је досад пружило Српско народно позориште? Каква су била очекивања када сте дошли?

Пре него што сам дошао, играо сам у велшкој балетској компанији, и тамо сам упознао мог колегу Даисукеа Миуру, који је био ангажован у СНП-у. После четири године у Велсу, тражио сам неки нови изазов, нешто сасвим другачије, и он ми је препоручио да дођем овде, јер је СНП њему остало у јако лепој успомени. Прихватио сам његов савет, и дошао 2014. овде, и у почетку је све било мало чудно, али и врло узбудљиво. Нисам знао за Србију, само за Новака Ђоковића и Николу Теслу. Нисам знао језик, нити икога одавде, све то је било врло узбудљиво и изазовно, и заиста сам се осетио врло живо у том периоду. Сваки дан смо радили пуно у сали, много је играча, велики је ово ансамбл, а у њему баш добри људи, пуни добродошлице, и ја сам већ од првог дана осећао да ту припадам, да је СНП моја кућа, и да је моје срце ту.

Осећам захвалност, јер ми је СНП пружио толико могућности. Играо сам много узбудљивих улога у “Грку Зорби”, “Ромеу и Јулији”, “Крцку Орашчићу”, сада маму Симону. Са својим корепетиторима Миланом Лазићем и Оксаном Сторожук одлично сарађујем и заиста сам задовољан својим послом и мојим партнерима. Са Аном Ђурић имам заиста добар партнерски однос, помажемо једно другиме. За мене је Ана Ђурић најбоља балерина у Србији. Када играм са њом, ја учим све више и више, јер играм са најбољом балерином, и то је добро, јер ја иначе волим да радим, и терам себе да сваки пут будем све бољи и бољи.

Сада сте изградили каријеру у којој има места за ликове принчева, али и мајки?

Да, сад се враћам принчевима, играм Зигфрида у “Лабудовом језеру” 13. марта, и  баш је тешко да се после “Враголанке” поново уклопим у све то, у бели трико, беле патике које морам да чистим после сваког играња. Мама Симона је драмска улога, а ја волим да играм такве улоге, мислим да ми леже, али волим и да играм принца, јер су такве улоге велики изазов. Мада је вратити се улози принца јако тешко, ја волим када има изазова, и када је увек интересантно, јер не волим да се досађујем. Увек имам нешто на уму, и шта треба да радим.

Н. Пејчић