Boris Liješević, reditelj: Optimizam pozorišta

Dramatizaciju su radili Fedor Šili i Boris Liješević, a predstavu je režirao Liješević, koji je, gostujući na festivalu savremenog pozorišta „Dezire“ u Subotici, kako se to kaže – uskočio umesto bolesnog glumca Jugoslava Krajnova. To je podsetilo na davnašnju sličnost sa uletanjem u predstavu „Nahod Simeon“ Milene Marković, u režiji Tomija Janežiča (Srpsko narodno pozorište), ali Liješević nije želeo da govori o uskakanjima. Okolnosti su već dovoljno vanredne da je svim posvećenicima jasno da mnogi čine nadljudski napori da se u pozorištu održi iskra života, komunikacije između umetnika i publike.  

Kako vi doživljavate, preživljavate celu ovu situaciju kojoj kao da nema kraja?

Hvala Bogu da smo se sreli na festivalu, da se održava nešto, ali znam  i kroz koje muke je Andraš Urban prolazio sa otkazvanjima i pomeranjem predstava. Mogu samo da mislim koliko je teško u ovom vremenu nešto napraviti. Ovi „ukradeni“  susreti sa publikom, predstave, festivali, zaista su okrepljujući.  Letos, odnosno u septembru, kada su otvorili granice sa Crnom Gorom, igrali smo ovu predstavu u Budvi i to je bila jedina predstava na celom festivalu Budva Grad teatar. Bilo je čudesno. Ljudi su se grabili za to malo karata, tražili veze da uđu na predstavu... A ovaj sadržaj pesimističan, težak, neprijatan gledali sa takvom pažnjom! Bilo  je potresno koliko je ljudima nedostajalo pozorište. To je bila pobeda pozorišta. I ovaj odlični festival je takođe pobeda pozorišta. I svi ovi ljudi koji ga prate su vesnici te pobede. I pored sveg rizika ljudi dolaze da gledaju predstave. To je iracionalno, kao što je i  Andraševa upornost da izgura festival – iracionalna, luda, ali bez te ludosti nema ničega. Čestitam mu. I čestitam svima nama koji igramo i gledamo i pratimo i borimo se za tračak života, kulture, sadržaja. Mada moram da kažem da se u pozorištu jako vodi računa o merama. Ljudi koji dolaze na predstave su veoma disciplinovani. Svako sedi u svom mraku i diše u masku. Nadam se da se tu niko neće zaraziti. Mada je rad u pozorištu u ovim uslovima i vremenu prilično težak.  Na Zapadu su  sve ukinuli. Niti šta igraju, niti pripremaju. Nedavno je Brodvej pustio karte za septembar, 2021. To je valjda znak da će se do tad situacija srediti. A predstave se ovde rade mesecima  jer se procesi svako malo  prekidaju. Kako neko oboli, proces se prekida  i cela ekipa ide u karantin. Zato neki procesi traju i po osam meseci. Počne da se radi, a da se ne zna kad će biti gotovo. To je neizvesnost koja nas malo i uči da cenimo život, uviđamo kako je ranije sve bilo lako i dobro. Koliki je benefit kad može nešto nesmetano da se radi. Kad možeš na prvoj probi da zakažeš premijeru i na taj dan izađeš sa predstavom. A sada, pravimo predstave koje će biti otkazivane, neće se igrati redovno, teško i  retko će putovati. Ali šta drugo da radimo ako se ne borimo za sebe i svoju profesiju.  Moramo da radimo, iako se rad  pretvara u mučenje. 

Tišmin roman „Upotreba čoveka“, možda indirektno, i pored mračnih tema iz Drugog svetskog rata, postavlja i pitanje sila svetla uz pomoć kojih se prevazilaze teške okolnosti. Zašto je vama bio važan rad na ovoj predstavi?

Tišma je kako reče Laslo Vegel, najveći sin Novog Sada. Sigurno je jedan od naših najvećih pisaca, po svemu, po dubinskom sagledavanju čovekove psihologije, istorije, po opsegu, obrazovanju, snazi rečenice, po kompoziciji romana, po obuhvatu... Ovaj roman me privlači decenijama. Tišma stvari vidi drugačije nego drugi ljudi. Sagledava ono što je ispod površine, Ispod pojavnog.  Čudi me kako nije više zastupljen u Novom Sadu. Ima jednu zabačenu uličicu koja liči na ulice u koje zalaze njegovi junaci i jednu ploču na ulazu u zgradu u kojoj je živio. I to je sve. „Upotreba čoveka“ je  remek delo naše i evropske književnosti. Tišma vidi Novi Sad onako kako Novi Sad sebe ne želi da vidi. I zato se ne slažu dobro. Kulturni mediokriteti ga  poštuju ali ga ne puštaju i ne razumeju. Vreme je njegova tema i tema ove predstave. Vreme koje prolazi, menja se i donosi neočekivane stvari. U prvom delu, mirno se živi, pleše se valcer, uči se nemački jezik, ljudi se raduju Nemačkoj koja nam se približava i kulturi koju donosi. A onda iz te snažne kulture iskače Mefisto i odvodi te iste građane u krvave i ledene racije, a koju godinu kasnije vodi ih u stočne vagone koji idu prema severu, u gasne komore. Dojče buhhandlung, nemačka knjižara koja se otvara u glavnoj ulici postaje logor smrti, Aušvic, kuća radosti. Valcer koji su učili kao đaci postaje satanski ples smrti, užasa, istrebljenja, iživljavanja nad čovekom, upotrebe čoveka. To je naš svet. Kultura, bečki  vals  i gasne komore. To nam donose  priče o naciji i rasi, tako slatke i privlačne.  Nadahnjujuće i ohrabrujuće. To su ishodišta velikih mitova u pogrešnim rukama. Zemlja Getea, Šilera, kulture, obrazovanja, najznačajnijih leksikona i enciklopedija, filosofa, postaje zemlja najvećih zločinaca u istoriji čovečanstva. To je čovečanstvo. To se desilo pre samo 70 godina. A onda smo i mi od velikih mitova stigli do logora, masovnih grobnica i zemlje koja se puši krvlju i na kraju negacije svega toga. No da se vratimo na Veru Kroner koja se posle svega vraća u Novi Sad i pita se da li je trebalo da se vrati, te zaključuje da je njen život ostao u Aušvicu. Ona sanja da se vrati u logor. Kakav paradoks!!! Zarobljena je u traumi. Fizičko oslobođenje nije i pshičko. Ona ne može da izađe iz traume. Hoće da se vrati u nju. Jer je u traumi toplo i poznato. Sanjari da se vrati u logor istrebljenja i smrti, jer na slobodi i u miru više ne može da se snađe. Koja je to tajna čovekova?  Koje su to dubine koje Tišma dodiruje? Gde je izlaz iz toga?

Predstavu „Upotreba čoveka“ veže i neka nit sa „Elijahovom stolicom“ po romanu Igora Štiksa koju ste režirali u Jugoslovenskom dramskom pozorištu . Rat, stradanje, izlazak iz traume... Kao da kod vas postoji konstanto interesovanje za takve teme?

Ima mnogo zajedničkih imenitelja. Od stila, rediteljskog jezika, fluidnosti u kojoj se mešaju vremena, razni likovi koji prolaze kroz jednog glumca, a junak putuje i putuje, neumitno ka sudbini, ka hibrisu. Junak koji strada. U osnovi je to.  Zajedničko je pitanje – šta nam se to događa??? Konstantno interesovanje je pokušaj da razumem svoj život, istoriju, ljude, stvarnost. I da je gledam bez ružičastih naočara, onakvu kakva jeste. Kao što je gledao Tišma. Često se u predstavama bavim određenim pandemijama. U „Upotrebi čoveka“ to je pandemija antisemitizma.  Plašim se novih pandemija koje prete. Kada se jedna nacija forsira, druga se proganja i gazi. Pojedinac koji ođednom postane nepoželjan samo zato što pripada određenom narodu, to je balkanski, pa i evropski arhetip. U osnovi toga je netrpeljivost, netolerancija i mržnja. To su teme koja me uvek uznemiravaju.

Kako iz toga onda dolazimo u prostor vere, nade, optimizma?

Optimizam uopšte nije upitan. Mada ga ne bih nužno tražio u sadržaju. Kada gledamo „Edipa“, „Sedmoricu protiv Tebe“, tu optimizma nema. I ne treba ni da bude. Nema ga ni kod egzistencijalističkih pisaca. Ali ljudi ipak dođu, napune salu, gledaju nešto što nema srećan kraj i neće ih nasmejati i uveseliti, a ostanu do kraja i zahvale se glumcima aplauzom. Nije li to optimizam! To da se mi okupljamo u pozorištu čak i sada, u ovim strašnim okolnostima kada nekoga to može da košta života, ljudi se izlažu riziku od zaraze, i dolaze da gledaju predstave koje nisu nužno optimistične. Ima li većeg optimizma od toga!

Igor Burić