O predstavi Upotreba čoveka Borisa Liješevića po Tišminom romanu

Često se u javnom diskursu čuje reč fašizam, obeleževaju se dani pobede, racije... Ali, nema, ili se bar ne vidi jasno, u čemu je tradicija partizanstva, narodnooslobodilačke borbe, socijalističke revolucije... Zašto se onda vidi u čemu je tradicija fašizma?!?

Kada je Aleksandar Tišma pisao ovaj vrsni roman, objavljen 1976, još je bio živ Tito, još je bila živa jedna zemlja, sećanje... Danas toga nema. Samo živi podsećanje da su Jevreji stradali od strane nacista i da nešto slično nikad ne bi smelo da se ponovi. A ponovljeno je, i ponavlja se. Ideologije, evo mesta za upotrebu reči (sumanuto), brišu sve što proglase drugačije, strano, ugrožavajuće za rast i opstanak samo jedne vrste, često samo mišljenja.

Poznato je iz čitalačke, pa i kritičke recepcije romana, da je Tišma uspeo da otvori ponore ljudske psihologije, osećajnosti, gotovo isključivo iz pozicije žrtve, “upotrebljenog čoveka”. Čak i u jednom od najupečatljivijih trenutaka, kada jedan popušteni šraf nemačke mašinerije za ubijanje u neobičnom bunilu ispoveda čitav niz doživljaja koje je iskusio prilikom masovnog pogubljenja zarobljenika.

Na nivou stila, strukture romana, Tišma kao da nikakvom jedinstvu nije dao mesta. Skače se kroz vreme, forme pripovedanja se menjaju iz glave u glavu, lica u lice. Narativ se tako razobličuje i zaobličuje u nešto što do kraja ipak i te kako nađe put do svog čitaoca, onako kako je proživljeno, a ne samo napisano. Da, proživljeno, iako smrti ima mnogo više, gotovo na svakoj strani romana. Onih malih, svakodnevnih umiranja u pasivnosti, trpljenju, reagovanju na okolnosti.

Šta s ovim svim rade Fedor Šili i Boris Liješević kao dramaturzi i reditelj predstave? Ne pitaju se oni o poznavanju Drugog svetskog rata. Nije ni Tišma pisao o političkim okolnostima i istoriografski. Drugi svetski rat se već jako dugo prihvata i prenosi kao činjenica, a da nisam siguran koliko je ljudima, pogotovo mlađih generacija, jasno šta je tu, ko i koga, lakonski rečeno. Dakle, u predstavi je vreme je zadato kao poznato i linearno, mesto radnje - uglavnom Novi Sad, takođe. Likovi izdvojeni, svedeni na one koji se najduže ili najjače zadržavaju u fokusu romana. 

Autori snažno računaju na efekat poistovećenja sa porodicom Kroner, kao dramaturškom osnovom i okosnicom radnje, što je spram knjige i njenog doživljaja prilično šturo. Pogotovo u slučaju “sporednih” likova - Milinka Božića (Dušan Vukašinović) i Sredoja Lazukića (Ognjen Nikola Radulović), ili Gospođice Ane (Draginja Voganjac), kod kojih se u nekoliko navrata, indirektno u replikama, prepričava sudbina, odnosno kontekst koji ih je određivao tokom romana.

Scenski, predstava se uglavnom igra realistično, u povremene izlete pred publiku, direktno obraćanje glumaca, promenu iskaza, što podseća na Tišminu stvaralačku strategiju, ali i savremenu pozorišnu tehniku inkluzije - uključivanja publike u tokove, pozivanje na angažman, odgovornost, ne ostavljajući joj luksuz izolovanog posmatrača radnje. “A šta ste vi radili?”, ostajalo je da zvoni pitanje koje bi upućivali sa scene.

Apostrofiranjem doma, ičeg čvrstog, kao neophodnih, suštinskih sastojaka za doživljaj pripadnosti, samim tim i života, a ne smrti, rasula i raspadanja svud oko njih, autori i akteri prave idejnu okosnicu predstave “Upotreba čoveka”. Jugoslav Krajnov kao Robert Kroner, pater familijas, pokazuje svu moć i ranjivost nadahnutog čoveka kojem se deca u sred surovih okolnosti otimaju iz ruku. Njegovo i njihovo verujem u ozbiljnom je sukobu. Emina Elor kao Vera Kroner, devojka, pa žena koja jedina od porodice preživljava strahote rata, samo da bi ponovo bila uhvaćena u paukovu mrežu života, pokazuje veću stopu vitalnosti, onu koju je Tišma iz potpune kontre dao da isijava u svakom od likova. Zato je istupanje iz realizma scene u logoru Aušvic, kreiranje žurke u Kući radosti, mestu gde su nacistima jevrejske devojke služile za zabavu, “najluđa” i najtačnija, kako se to u pozorištu kaže. U njoj je sažeta sva ona strast koja čini život, ljubav i pored straha i strahota.

Na kraju, postavljanje scene spaljivanja dnevnika, u ravan Milinkove smrti, još je jedno snažno i lepo rešenje. Stvari koje gore, dok se život gasi, tračak su svetlosti baš poput one koja se svaki put upali kada je potrebno obasjati, uključiti i publiku u procese ne samo ove, dramske radnje. Gledati u izrazito žuti mesec iznad pozornice te noći u Čortanovcima, nedavno, za vreme Novog tvrđava teatra, bilo je scena za sebe. Oslobađajuće.

Igor Burić