Борис Лијешевић, редитељ: Оптимизам позоришта

Драматизацију су радили Федор Шили и Борис Лијешевић, а представу је режирао Лијешевић, који је, гостујући на фестивалу савременог позоришта „Дезире“ у Суботици, како се то каже – ускочио уместо болесног глумца Југослава Крајнова. То је подсетило на давнашњу сличност са улетањем у представу „Наход Симеон“ Милене Марковић, у режији Томија Јанежича (Српско народно позориште), али Лијешевић није желео да говори о ускакањима. Околности су већ довољно ванредне да је свим посвећеницима јасно да многи чине надљудски напори да се у позоришту одржи искра живота, комуникације између уметника и публике.  

Како ви доживљавате, преживљавате целу ову ситуацију којој као да нема краја?

Хвала Богу да смо се срели на фестивалу, да се одржава нешто, али знам  и кроз које муке је Андраш Урбан пролазио са отказвањима и померањем представа. Могу само да мислим колико је тешко у овом времену нешто направити. Ови „украдени“  сусрети са публиком, представе, фестивали, заиста су окрепљујући.  Летос, односно у септембру, када су отворили границе са Црном Гором, играли смо ову представу у Будви и то је била једина представа на целом фестивалу Будва Град театар. Било је чудесно. Људи су се грабили за то мало карата, тражили везе да уђу на представу... А овај садржај песимистичан, тежак, непријатан гледали са таквом пажњом! Било  је потресно колико је људима недостајало позориште. То је била победа позоришта. И овај одлични фестивал је такође победа позоришта. И сви ови људи који га прате су весници те победе. И поред свег ризика људи долазе да гледају представе. То је ирационално, као што је и  Андрашева упорност да изгура фестивал – ирационална, луда, али без те лудости нема ничега. Честитам му. И честитам свима нама који играмо и гледамо и пратимо и боримо се за трачак живота, културе, садржаја. Мада морам да кажем да се у позоришту јако води рачуна о мерама. Људи који долазе на представе су веома дисциплиновани. Свако седи у свом мраку и дише у маску. Надам се да се ту нико неће заразити. Мада је рад у позоришту у овим условима и времену прилично тежак.  На Западу су  све укинули. Нити шта играју, нити припремају. Недавно је Бродвеј пустио карте за септембар, 2021. То је ваљда знак да ће се до тад ситуација средити. А представе се овде раде месецима  јер се процеси свако мало  прекидају. Како неко оболи, процес се прекида  и цела екипа иде у карантин. Зато неки процеси трају и по осам месеци. Почне да се ради, а да се не зна кад ће бити готово. То је неизвесност која нас мало и учи да ценимо живот, увиђамо како је раније све било лако и добро. Колики је бенефит кад може нешто несметано да се ради. Кад можеш на првој проби да закажеш премијеру и на тај дан изађеш са представом. А сада, правимо представе које ће бити отказиване, неће се играти редовно, тешко и  ретко ће путовати. Али шта друго да радимо ако се не боримо за себе и своју професију.  Морамо да радимо, иако се рад  претвара у мучење. 

Тишмин роман „Употреба човека“, можда индиректно, и поред мрачних тема из Другог светског рата, поставља и питање сила светла уз помоћ којих се превазилазе тешке околности. Зашто је вама био важан рад на овој представи?

Тишма је како рече Ласло Вегел, највећи син Новог Сада. Сигурно је један од наших највећих писаца, по свему, по дубинском сагледавању човекове психологије, историје, по опсегу, образовању, снази реченице, по композицији романа, по обухвату... Овај роман ме привлачи деценијама. Тишма ствари види другачије него други људи. Сагледава оно што је испод површине, Испод појавног.  Чуди ме како није више заступљен у Новом Саду. Има једну забачену уличицу која личи на улице у које залазе његови јунаци и једну плочу на улазу у зграду у којој је живио. И то је све. „Употреба човека“ је  ремек дело наше и европске књижевности. Тишма види Нови Сад онако како Нови Сад себе не жели да види. И зато се не слажу добро. Културни медиокритети га  поштују али га не пуштају и не разумеју. Време је његова тема и тема ове представе. Време које пролази, мења се и доноси неочекиване ствари. У првом делу, мирно се живи, плеше се валцер, учи се немачки језик, људи се радују Немачкој која нам се приближава и култури коју доноси. А онда из те снажне културе искаче Мефисто и одводи те исте грађане у крваве и ледене рације, а коју годину касније води их у сточне вагоне који иду према северу, у гасне коморе. Дојче buhhandlung, немачка књижара која се отвара у главној улици постаје логор смрти, Аушвиц, кућа радости. Валцер који су учили као ђаци постаје сатански плес смрти, ужаса, истребљења, иживљавања над човеком, употребе човека. То је наш свет. Култура, бечки  валс  и гасне коморе. То нам доносе  приче о нацији и раси, тако слатке и привлачне.  Надахњујуће и охрабрујуће. То су исходишта великих митова у погрешним рукама. Земља Гетеа, Шилера, културе, образовања, најзначајнијих лексикона и енциклопедија, философа, постаје земља највећих злочинаца у историји човечанства. То је човечанство. То се десило пре само 70 година. А онда смо и ми од великих митова стигли до логора, масовних гробница и земље која се пуши крвљу и на крају негације свега тога. Но да се вратимо на Веру Кронер која се после свега враћа у Нови Сад и пита се да ли је требало да се врати, те закључује да је њен живот остао у Аушвицу. Она сања да се врати у логор. Какав парадокс!!! Заробљена је у трауми. Физичко ослобођење није и псхичко. Она не може да изађе из трауме. Хоће да се врати у њу. Јер је у трауми топло и познато. Сањари да се врати у логор истребљења и смрти, јер на слободи и у миру више не може да се снађе. Која је то тајна човекова?  Које су то дубине које Тишма додирује? Где је излаз из тога?

Представу „Употреба човека“ веже и нека нит са „Елијаховом столицом“ по роману Игора Штикса коју сте режирали у Југословенском драмском позоришту . Рат, страдање, излазак из трауме... Као да код вас постоји константо интересовање за такве теме?

Има много заједничких именитеља. Од стила, редитељског језика, флуидности у којој се мешају времена, разни ликови који пролазе кроз једног глумца, а јунак путује и путује, неумитно ка судбини, ка хибрису. Јунак који страда. У основи је то.  Заједничко је питање – шта нам се то догађа??? Константно интересовање је покушај да разумем свој живот, историју, људе, стварност. И да је гледам без ружичастих наочара, онакву каква јесте. Као што је гледао Тишма. Често се у представама бавим одређеним пандемијама. У „Употреби човека“ то је пандемија антисемитизма.  Плашим се нових пандемија које прете. Када се једна нација форсира, друга се прогања и гази. Појединац који ођедном постане непожељан само зато што припада одређеном народу, то је балкански, па и европски архетип. У основи тога је нетрпељивост, нетолеранција и мржња. То су теме која ме увек узнемиравају.

Како из тога онда долазимо у простор вере, наде, оптимизма?

Оптимизам уопште није упитан. Мада га не бих нужно тражио у садржају. Када гледамо „Едипа“, „Седморицу против Тебе“, ту оптимизма нема. И не треба ни да буде. Нема га ни код егзистенцијалистичких писаца. Али људи ипак дођу, напуне салу, гледају нешто што нема срећан крај и неће их насмејати и увеселити, а остану до краја и захвале се глумцима аплаузом. Није ли то оптимизам! То да се ми окупљамо у позоришту чак и сада, у овим страшним околностима када некога то може да кошта живота, људи се излажу ризику од заразе, и долазе да гледају представе које нису нужно оптимистичне. Има ли већег оптимизма од тога!

Игор Бурић