Boris Liješević: Kratak je put od visoke kulture do dima iznad krematorijuma

Ovu predstavu, rađenu po istoimenom romanu našeg čuvenog pisca Aleksandra Tišme, režira Boris Liješević, koji je i autor dramatizacije, zajedno sa Fedorom Šilijem, a u glumačkoj ekipi su: Emina Elor, Draginja Voganjac, Jugoslav Krajnov, Aljoša Đidić, Dušan Vukašinović, Ognjen Petković i Ognjen Nikola Radulović.

Rad na ovoj predstavi odvija se u nekoliko faza, i upravo je ovih dana jedna od njih završena u Novom Sadu, internom proverom pred gledaocima, kao i pre toga u Sarajevu. Predstava će tek dobiti svoj konačni izgled, i imati pravi susret sa publikom početkom leta.

Reditelju Borisu Liješeviću ovo nije prvi susret sa književnim delom, koje dotad nije postavljano na pozorišnoj sceni. Možda mu je to čak i posebna vrsta izazova. Dovoljno je setiti se predstave “Elijahova stolica”, rađenu po istoimenom romanu Igora Štiksa, sa kojom je Liješević svojevremeno odneo glavnu nagradu na Bitefu. Sada je pred sebe ponovo postavio veliki zadatak, poseban i zbog dela po kojem sada režira predstavu. 

Ovaj Tišmin roman nimalo nije jednostavan za scensko postavljanje, budući da njegovu strukturu opisuju kao disperzivnu, s mnogo digresija. Šta je to značilo u dramaturškom i režijskom smislu? Fokusiranje na određene likove, događaje, problematiku?     

– Scensko postavljanje je značilo intenzivno bavljenje ovim materijalom. Ponovno i ponovno iščitavanje i na probama i van proba, uočavanje skrivenih detalja, puno razgovora. Ali, u prvom redu, veliku ljubav za ovo delo, koje zaista jeste veliki izazov. Provocira me i kopka još od gimnazijiskih dana, kada je to još bilo u lektiri.

Roman je razuđen u svakom smislu. Mnogo ličnosti, sudbina, karaktera, mnogo događaja. Veliki vremenski period obuhvata 20 godina. Mapa kretanja junaka ide od kuće u ulici iza evangelističke crkve, preko Beograda, Požarevca, Uba, Celja, pa sve do Osvijenćima u Poljskoj, i nazad. I u duhovnom smislu je širok, sveobuhvatan. Bavljenje ovim romanom bilo je kao noćna plovidba po nepreglednom moru. U trenutku je mirno i vidi se mesec, ali preti da se promeni i uzburka, da pokaže neviđenu snagu i da te proguta. Ali, da se vratim na pitanje. Na kraju smo se fokusirali na Veru Kroner, Roberta, Gerharda, Milinka... Ovo su najznačajniji književni likovi koji se vezuju za Novi Sad, i ovaj roman je kao neka freska novosadskog života pre, za vreme i posle rata.

Ali, mi ne govorimo o Novom Sadu, već o svetu koji je zaposelo zlo. O tankoj granici između zemlje koja daje najveće civilizacijske domete, a samo par godina kasnije koncentracione logore u kojima gori čovečanstvo. Kratak je put od visoke kulture do animalnosti. Čim postane važno ko je koje vere i nacije, to je znak propasti i početak kraja. A gde je kraj, to znamo, ali se danas ponovo ponašamo kao da ne znamo. Kao da nismo videli slike iz Aušvica, Treblinke, Belzen Bergena, kao da nismo gledali snimke iz naših ratova. Hoćemo li ponovo? Nije nam bilo dosta? Kraj tog puta je u istrebljenju. U poživotinjenju. Animalnosti. U bestijalnosti. U sukobima koji tek počinju da žive posle ratova. Danas. Kada jedan narod postane nepoželjan, svet završava u plamenu. I to nam preti.

Novi Sad, Budva, Sarajevo

Predstavu radite u koprodukciji festivala “Novi tvrđava teatar”, Novosadskog pozorišta/ Ujvideki sinhaz, Grada teatra Budva i Ist Vest centra u Sarajevu. Šta je povezalo ove četiri institucije i motivisalo ih na koprodukciju?

– Inicijalni producenti su Novi tvrđava teatar i Novosadsko pozorište, odnosno Ujvideki sinhaz. Ono nam je pružilo ogromnu podršku. Svu logistiku koju su mogli da nam daju, stavili su nam na raspolaganje. A Sarajevo i Budva su došli intuitivno. Prijateljski. Bila nam je potrebna pomoć. Sredstva koja smo imali nisu bila dovoljna ni da počnemo predstavu. Oni su prepoznali važnosti i potencijal ovog materijala i pridružili su se. Omogućili su nam da napravimo predstavu. Ovaj roman još nikada nije ekranizovan niti insceniran. A svetlost dana je ugledao u Sarajevu. Verujem da to nije slučajno.

Rat je uzrok svega što se događa u romanu “Upotreba čoveka”, napisanom trideset godina posle njega. I Crnjanski je “Dnevnik o Čarnojeviću” započeo u sličnom raspoloženju konstatacijom: “Vojnik sam, o niko ne zna, šta to znači”. Ali, čini se da beznadežnost ljudskih sudbina i besmislenost svega nije toliko posledica ratnih strahota u Tišminom romanu, već upravo ukazivanje na (zlo)upotrebu čoveka, njegovo svođenje na sredstvo za ostvarivanje raznih ciljeva i ideologija. Kao da upravo to daje svevremenu dimenziju ovom romanu i čini ga aktuelnim i u ovom trenutku?

– Čitajući ga, imali smo utisak da čitamo neke savremene hronike i da dobijamo poruke za naše vreme. A, jedna od najznačajnih takvih je koketiranje sa opasnim idejama koje svoj koren imaju u fašizmu, a završavaju se u gasnim komorama. Sve nas je podsećalo na ratove koje pamtimo. Zato je predstava u Sarajevu snažno rezonovala. Kako su samo razumevali te ljude koji se do zadnjeg časa nadaju da ludilo ne može biti jače od razuma. A, kada shvate da nije - već je kasno. Već kucaju na vrata i vode nas. Rat je uvek jedan te isti, gde god bio. Povodi su različiti, ali se uvek svede na isto.

Trideset godina kasnije, ni nama rat ne može biti krivac za opštu društvenu klimu i apatiju, već manipulacija čovekom, njegovim životom, i što je još možda i gore, pristajanjem mnogih na to. Kuda sve to može da odvede? 

– U novu Evropu, koju Tišma pominje, a koja je uređena i čista, organizovana, sa ljubaznim službenicima, ali koja počiva na Holokaustu i gasnim komorama. Stari kontinent je ostao u koncentracionim logorima, i u dimu koji se vije iznad njih. U dimu iznad krematorijuma su evropske nacije i, nažalost, samo tu nema granica, niti razlika. Tu su svi pomešani. Ali, to je najveća katastrofa 20. veka, koja se opet pominje i relativizuje. Pretnja uvek postoji. Sada se u nekim krajevima fašizam ponovo pojavljuje kao moguća zaštita nacije i nacionalnih vrednosti i identiteta. Ali, treba znati i sećati se da, kad god se neka grupacija, nacionalna ili verska, pominje u negativnom kontekstu i pripisuju joj se generalno negativne karakteristike i raspiruje se mržnja protiv nje, to su ideje od kojih su i nacionalsocijalisti krenuli u svoj poduhvat koji se završio milionima mrtvih. Evropa se nikada neće oporaviti od toga. Nikada. I ne treba da se oporavi. Hitler jeste izgubio rat, ali je u mnogo čemu uspeo. Potpuno je izmenio sliku Evrope. Jevreja od rata gotovo da i nema u Evropi. Onaj ko i danas misli da je to dobro, zna se ko je i ko su mu preci. Fašisti. I neka zna da mu je tu sliku Evrope u nasleđe ostavio Hitler.

Pozorišni klasični i novi komadi, adaptacije romana, dokumentaristički pristup... Da li se tu krug završava, ili vaš rediteljski instinkt traži neki novi izvor, način stvaranja, formu koja će možda izaći iz okvira samog pozorišta i spojiti je sa nekom drugom umetnošću?  

– Dobro pitanje. U dramskom tekstu se često osećam stešnjen. I stalno sam tražio slobodu. Hteo sam da idem napolje. Tražio sam da moje pozorište stigne tamo gde klasično pozorište ne može da stigne. Tražio sam najdublju čovekovu intimu. Zato sam intervjuisao ljude, čitao dnevnike, radio mnoge prozne tekstove. To što nastaje u dubini duše me je zvalo, vuklo, inspirisalo. Tekstovi pisani za scensko izvođenje mene promašuju. Teže im prilazim. Ja volim reči. Misli. Ideje. Istine. Dijalektiku. 

N. Pejčić