ANDRAŠ URBAN Vrlo lako praštamo sebi
Na ovogodišnjem Sterijinom pozorju naš poznati reditelj Andraš Urban učestvuje s dve predstave u takmičarskoj selekciji.
“Hasanaginicu”, rađenu po motivima drame Ljubomira Simovića, u izvođenju Novosadskog pozorišta / Ujvideki sinhaz, već smo gledali, a večeras ćemo predstavu “M.I.R.A” posvećenu Miri Trailović, u izvođenju Bitef teatra.
Ove dve predstave posvećene su dvema snažnim ženama. Kada je reč o rediteljskim idejama i konceptu ovih predstava, šta ih karakteriše?
- Jako je teško ulaziti u taj problem, jer pričamo o ženskim pravima, i stalno imam potrebu da govorim da su ženska prava ljudska prava. Prvenstveno govorimo o čoveku, koji dolazi u određenu frustriranu marginalizovanost, ili određeni tragični sklop. Već smo dosta pričali o “Hasanaginici”, ja i dalje mislim da je to Simovićeva “Hasanaginica”, naravno s onim intervencijama u predstavi, elementima zbog kojih to za mene postaje življe, savremenije. Ne postaje apstrakcija nečega, nego je to živo pozorište, živ teatarski momenat. Jako je bitno, meni kao reditelju, naći te momente, jer se time, da se tako izrazim, na zdrav način komunicira sa savremenim gledaocem.
Mi smo uvek skloni da se identifikujemo samo sa pozitivnim herojskim momentima, i vrlo lako praštamo sebi, što nije pametno. Čak i ako posmatramo taj odnos prema ženi, svi mi rado volimo da govorimo da se to dešava negde drugde, da to nije naš život, ili predstavljamo kao da je to bilo nekad u prošlosti. Jako se retko dolazi do momenata kada priznajemo sebi da postoje ti problemi i danas, mada u drugim oblicima.
U tom licemerju, držanjem te lažne slike o sebi, učestvujemo svi, bez obzira da li je reč o ženama ili muškarcima. Uglavnom je to uvek priča o bekstvu od odgovornosti. Ovo govorim više povodom “Hasanaginice”, mada i što se tiče “M.I.R.E”, imamo isto taj problem.
Ako uzmemo Miru Trailović kao ikonu jugoslovenskog pa i srpskog teatra, i ženu koja predstavlja jednu vrstu emancipovanosti, svesnosti koju ostvaruje i sve te momente koji se vezuju za nju (budimo iskreni, jedna od najznačajnijih i najistaknutijih stvari u našem teatru je Bitef festival, a i Bitef teatar u samom njegovom osnovnom konceptu, koji i dalje traži, i nikad nije mogao da se rodi, jer Mira Trailović je umrla pola godine posle njegovog osnivanja i posle to nije ni krenulo da se ostvaruje, ili ako pričamo o Ateljeu 212), ona jeste pozorišni gorostas, velikan, ali je jedna žena u muškom svetu. A taj muški svet nije samo polna razlika u nama.
Tu sad možemo tumačiti i osrednjost, i to da je i dan danas svojataju. Svi postajemo njeni studenti, pratioci, sledbenici, koji apsolutno ne neguju ona načela koja su ona i Jovan Ćirilov promovisali, i na osnovu tih načela ostvarivali određene vrednosti. Meni je upitno šta bi bilo, i predstava se bavi time, koliko bi Miri bilo oprošteno, da je ostala živa, recimo, koji bi bio tada odnos, kako bi se preživele devedesete, kakav bi bio njen put, i kakav je naš odnos prema tome. Ona je ličnost koju, na svoj način, svi svojataju, bez obzira ko gde pripada. Tu je, na kraju krajeva neplanirani, ali postoji taj sklop o Miri Trailović, i priča o predstavi koja se pretvori u priču o Miri Karanović, koja jeste i kao izvođačica prisutna u tom prostoru, mada u potpuno drugom kontekstu. Ali, i u dokumentarnom smislu i u scenskom, svi postaju nekako Mire. Mira Trailović, što se tiče predstave “M.I.R.A”, koristi se kao pojam, šifra, fenomen Mira i odnos prema tome.
Vaš rediteljski rukopis jeste takav da preispitujete tradiciju, mitove, redefinišete, komentarišete, provocirate. Da li taj put, koji ste izabrali, uvek ima isti pravac, ili mislite da će jednog dana doći do nekog zaokreta, možda vraćanja unatrag?
- Mislim da se to menja. Put uvek ide napred. Pre par godina sam razmišljao šta ja radim u teatru, možda u nekim drugim postulatima nego tim koje ste pomenuli, i onda sam shvatio da radim i dalje istu stvar, misleći na rad s ansamblima, glumcima, scenom, predstavom kao takvom. Radim istu stvar od kako sam počeo da se bavim pozorištem sa osamnaest godina. U jednom trenutku to mi je postalo jako drago, da radim isto još uvek, iako se to nekako menja. Naravno, i ima i uticaja, ili mojih reakcija na svet, kako se menjam, i u estetskom i u sadržajnom smislu.
Ne mislim da se moja angažovanost, ili društveno - politička reakcija mojih predstava, ili akcija, nalazi samo u tom politikantskom, jer su takve i predstave koje se time nisu bavile na razini priče. Sam način izvođenja, sama ta estetika, odradi svoje na neki način. Isto dovodi i do određene provokcije, i do pomeranja određenih komfor zona, ili pomeranja neke stvarnosti. Mislim da taj put vodi negde, i stalno je u prepispitivanju, valjda, i mislim da je to dobro.
N. Pejčić
DANAS I SUTRA NA POZORJU
Danas
- od 10–13 i 14.30–16.30 časova - Radionica o funkciji repertoara, moderator Željko Hubač, SNP, Kamerna scena
- 15 i 17 časova - Javno čitanje drama, Novosadsko pozorište
- 18.30 časova - Dani knjige, SNP, gornji foaje scene „Pera Dobrinović“
- 20 časova - Takmičarska selekcija: predstava M.I.R.A, režija: Andraš Urban, Bitef teatar Beograd, SNP, scena „Pera Dobrinović“
Sutra
- 11 časova - Okrugli sto o predstavi “M.I.R.A.”, gornji foaje scene “Pera Dobrinović”, SNP - 10–13 časova - nastavak radionice o funkciji repertoara, SNP
- 16.30 časova - Novosadsko pozorište, nastavak javnog čitanja drama
- 19 časova - Takmičarska selekcija: “Bolivud”, tekst i režija Maja Pelević, Narodno pozorište Beograd, SNP, scena „Pera Dobrinović“
- 21 čas - Međunarodna selekcija „Krugovi“: “Kuća lutaka. Lečenje”, tekst: Magda Fertač, režija Jendžej Pjaskovski, TR/Teatr Rozmaitošci Varšava (Poljska), SNP, scena „Jovan Đorđević“
- 22.30 časova - Okrugli sto o predstavi “Bolivud”