АНДРАШ УРБАН Врло лако праштамо себи

 “Хасанагиницу”, рађену по мотивима драме Љубомира Симовића, у извођењу Новосадског позоришта / Ујвидеки синхаз, већ смо гледали, а вечерас ћемо представу “М.И.Р.А” посвећену Мири Траиловић, у извођењу Битеф театра.

Ове две представе посвећене су двема снажним женама. Када је реч о редитељским идејама и концепту ових представа, шта их карактерише?

- Јако је тешко улазити у тај проблем, јер причамо о женским правима, и стално имам потребу да говорим да су женска права људска права. Првенствено говоримо о човеку, који долази у одређену фрустрирану маргинализованост, или одређени трагични склоп. Већ смо доста причали о “Хасанагиници”, ја и даље мислим да је то Симовићева “Хасанагиница”, наравно с оним интервенцијама у представи, елементима због којих то за мене постаје живље, савременије. Не постаје апстракција нечега, него је то живо позориште, жив театарски моменат. Јако је битно, мени као редитељу, наћи те моменте, јер се тиме, да се тако изразим, на здрав начин комуницира са савременим гледаоцем.

Ми смо увек склони да се идентификујемо само са позитивним херојским моментима, и врло лако праштамо себи, што није паметно. Чак и ако посматрамо тај однос према жени, сви ми радо волимо да говоримо да се то дешава негде другде, да то није наш живот, или представљамо као да је то било некад у прошлости. Јако се ретко долази до момената када признајемо себи да постоје ти проблеми и данас, мада у другим облицима.

У том лицемерју, држањем те лажне слике о себи, учествујемо сви, без обзира да ли је реч о женама или мушкарцима. Углавном је то увек прича о бекству од одговорности. Ово говорим више поводом “Хасанагинице”, мада и што се тиче “М.И.Р.Е”, имамо исто тај проблем.

Ако узмемо Миру Траиловић као икону југословенског па и српског театра, и жену која представља једну врсту еманципованости, свесности коју остварује и све те моменте који се везују за њу (будимо искрени, једна од најзначајнијих и најистакнутијих ствари у нашем театру је Битеф фестивал, а и Битеф театар у самом његовом основном концепту, који и даље тражи, и никад није могао да се роди, јер Мира Траиловић је умрла пола године после његовог оснивања и после то није ни кренуло да се остварује, или ако причамо о Атељеу 212), она јесте позоришни горостас, великан, али је једна жена у мушком свету. А тај мушки свет није само полна разлика у нама.

Ту сад можемо тумачити и осредњост, и то да је и дан данас својатају. Сви постајемо њени студенти, пратиоци, следбеници, који апсолутно не негују она начела која су она и Јован Ћирилов промовисали, и на основу тих начела остваривали одређене вредности. Мени је упитно шта би било, и представа се бави тиме, колико би Мири било опроштено, да је остала жива, рецимо, који би био тада однос, како би се преживеле деведесете, какав би био њен пут, и какав је наш однос према томе. Она је личност коју, на свој начин, сви својатају, без обзира ко где припада.  Ту је, на крају крајева непланирани, али постоји тај склоп о Мири Траиловић, и прича о представи која се претвори у причу о Мири Карановић, која јесте и као извођачица присутна у том простору, мада у потпуно другом контексту. Али, и у документарном смислу и у сценском, сви постају некако Мире. Мира Траиловић, што се тиче представе “М.И.Р.А”, користи се као појам, шифра, феномен Мира и однос према томе.

Ваш редитељски рукопис јесте такав да преиспитујете традицију, митове, редефинишете, коментаришете, провоцирате. Да ли тај пут, који сте изабрали, увек има исти правац, или мислите да ће једног дана доћи до неког заокрета, можда враћања унатраг?

- Мислим да се то мења. Пут увек иде напред. Пре пар година сам размишљао шта ја радим у театру, можда у неким другим постулатима него тим које сте поменули, и онда сам схватио да радим и даље исту ствар, мислећи на рад с ансамблима, глумцима, сценом, представом као таквом. Радим исту ствар од како сам почео да се бавим позориштем са осамнаест година. У једном тренутку то ми је постало јако драго, да радим исто још увек, иако се то некако мења. Наравно, и има и утицаја, или мојих реакција на свет, како се мењам, и у естетском и у садржајном смислу. 

Не мислим да се моја ангажованост, или друштвено - политичка реакција мојих представа, или акција, налази само у том политикантском, јер су такве и представе које се тиме нису бавиле на разини приче. Сам начин извођења, сама та естетика, одради своје на неки начин. Исто доводи и до одређене провокције, и до померања одређених комфор зона, или померања неке стварности. Мислим да тај пут води негде, и стално је у преписпитивању, ваљда, и мислим да је то добро.       

Н. Пејчић

ДАНАС И СУТРА НА ПОЗОРЈУ

Данас

- од 10–13 и 14.30–16.30 часова - Радионица о функцији репертоара, модератор Жељко Хубач, СНП, Камерна сцена

- 15 и 17 часова - Јавно читање драма, Новосадско позориште 

- 18.30 часова - Дани књиге, СНП, горњи фоаје сцене „Пера Добриновић“

- 20 часова - Такмичарска селекција: представа М.И.Р.А, режија: Андраш Урбан, Битеф театар Београд, СНП, сцена „Пера Добриновић“

Сутра

- 11 часова - Округли сто о представи “М.И.Р.А.”, горњи фоаје сцене “Пера Добриновић”, СНП  - 10–13 часова - наставак радионице о функцији репертоара, СНП

- 16.30 часова - Новосадско позориште, наставак јавног читања драма 

- 19 часова - Такмичарска селекција: “Боливуд”, текст и режија Маја Пелевић, Народно позориште Београд, СНП, сцена „Пера Добриновић“

- 21 час - Међународна селекција „Кругови“: “Кућа лутака. Лечење”, текст: Магда Фертач, режија Јенџеј Пјасковски, ТР/Театр Розмаитошци Варшава (Пољска),  СНП, сцена „Јован Ђорђевић“

- 22.30 часова - Округли сто о представи “Боливуд”