ANA ĐURIĆ  Uvek se može napredovati

Može se reći i da je to privilegija novosadske publike, jer ima balerinu zbog koje vredi ići na baletske predstave, i gledati kako ume da pokaže svu raskoš igre i tumačenja poznatih baletskih likova, kao što su Odeta - Odilija u „Labudovom jezeru“, Žizela, Julija u „Romeu i Juliji“, Princeza Aurora u „Uspavanoj lepotici“... Publika to prepoznaje, Ana Đurić dobija i priznanja za to, kao nedavno nagradu „Iskre kulture” Zavoda za kulturu Vojvodine, koja se dodeljuje za savremeno stvaralaštvo mladim autorima do 35 godina.

U obrazloženju „Iskre kulture” piše, između ostalog, da je dodeljena zbog izuzetno nadahnute izvedbe i posvećenosti. S obzirom na to u kakvim vremenima i okolnostima živimo i radimo, koliko je teško igrati nadahnuto i imati osećaj predanosti svom pozivu?

– Nije toliko teško. Kada volite to što radite, sve je lako. Naravno da to ima svoju težinu, ali su to slatke muke i kada volite da radite svoj posao i kada volite i da na sebi radite, pre svega da napredujete, onda to nije toliko teško, dok uživate u plodovima svog rada. Ta nagrada je pokazatelj da je neko video vaš rad i to prija. Dosta puta vam se desi da naiđete na neke prepreke koje nekada možda ne možete da preskočite i uvek se pitate da li će nekada neko primetiti moj rad, da li se to vidi uopšte i da li će ikad iko to nagraditi. Nekada mislite da je besmislen vaš trud. Naravno, iz predstave u predstavu shvatite da ste napredovali, da ste napravili korak više, ali svaka nagrada koja vam se dodeli je ipak dokaz da je neko video vaš trud i rad, i lakše vam je posle toga. Iskreno, baš mi je bilo drago zbog ove nagrade, nisam je očekivala.

Čini se da baletske predstave SNP- a još uvek drže nivo, a u većini vi tumačite glavne uloge.  Da li je to suviše zahtevno?

– To je prezahtevno. Imate veliku odgovornost, jer ceo ansambl zavisi od vas. Kada bi vam se dogodila neka povreda, ne bi imali predstavu. I to jeste veliki pritisak. Za svojih osam godina držanja tog repertoara, samo jednom mi se desilo da sam se na samoj predstavi povredila i nisam mogla da je završim. Moje telo, i moj mozak su to shvatili kao veliki poraz. Trebalo mi je mnogo vremena da se vratim na scenu, jer ipak je posle toga u pozorištu bilo pitanja ko će sad da igra, kako ćemo sa baletom, i tek onda shvatite koliko u suštini značite toj kući i koliko treba da budete tu svaki dan, potpuno koncentrisani i spremni za sve to što radite. Treba i da pametno radite, da ne biste doveli sebe do neke povrede. Pritisak je svakako veliki. S druge strane, svi smo živi ljudi, imamo i dobrih i loših dana. Nekada, moram da budem iskrena, zaista mi se ne igra. Nekada budete i tužni, možda vam se i nešto desilo. To u publici nikad niko ne zna. Ali, iz sezone u sezonu, osećam psihički napredak. Osećam u sebi da sam svaki put za  mrvicu jača nego što sam bila u prethodnoj sezoni, i da za tu malu mrvicu sve bolje podnosim. Vraćam se na to da kada radite, svaki dan napredujete, i svaki dan gradite još nešto na sebi. Iz te gradnje, taman se opet stvara pritisak veće odgovornosti. 

Očigledno je i ta tenzija stimulišuća?

– Pa, taj napredak je na vama. Možete da stanete, kada uradite predstavu. Čim su vam dozvolili da uradite neku predstavu, znači da je to na nekom zadovoljavajućem nivou. Vi to možete da držite na tom nivou, ako želite, to sad zavisi od vas, ali mislim da tu stimulaciju tražite u sebi. Sve zavisi šta želite od sebe, da li želite još da rastete. Mislim da bi suludo bilo da dođete na svaku sledeću probu i da radite isto kao što ste prethodno radili. Ako ste već došli tu i radite, radite dalje. Ima uvek na čemu da se radi. Balet je takav da nema savršenstva u njemu. Koliko god da neko možda opiše da ste perfektni, savršeni, imate sklad pokreta, i da je sve to tehnički kako treba, nikada nije tako. Uvek imate još na čemu da radite, da to još izgleda prirodnije, i nežnije, mekše i lakše, i to je na vama. Ako želite, vi ćete to ostvariti, radićete na tome. Ako ne želite, ostaćete na istom nivou.

Da li vam je neko predlagao da karijeru nastavite u nekoj drugoj sredini, u inostranstvu?

– Ima toga, stalno ja dobijam ponude, ne mogu da kažem, zaista ih imam, ali kada osetite da na jednom mestu napredujete, onako kako želite i vidite taj napredak, vide ga i ljudi oko vas, onda nema potrebe. Naravno, imam u planu negde da se jednog dana oprobam i na tim scenama, ali mi kao baletski igrači imamo za to mogućnosti i bez toga da radimo u nekom drugom pozorištu, jer možemo da gostujemo. No, ja zaista napredujem ovde, pored mog pedagoga Oksane Storožuk, idem nekim lepim tokom, i ni u jednoj sezoni nisam osetila da sam stala u napredovanju. Svaki put osećam korak napred i dokle god sam u tom smislu ispunjena i zadovoljna, nemam potrebu za tim.

Baletska kritika vam je naklonjena?

– Mislim da kod nas slabo ima baletskih kritičara, tu smo tanki, jer, pre svega, morate da imate za to igrača, koji je puno igrao i puno prošao, i upoznat je s baletskom scenom, tehnikom, stilom baleta. Na kraju krajeva, i da mu vokabular bude bogat, da bude rečit, da bi znao to sve lepo da napiše, da i ljudima bude zanimljivo, a da opet i mi iz baletskog sveta možemo da kažemo da jeste zaista tako, i da taj neko ima znanja u toj sferi. Od svih kritika koje sam dobila u životu, nijedna nije bila pogrešna. Kada malo bolje razmislite, i osoba koja vam misli loše, kada vam kaže neku kritiku, u pravu je. Samo stanite, zapitajte se malo i razmislite. Smatram da su najbolje kritike ljudi, koji su vam ih uputili iz loše namere, i da njih prvo treba da poslušate, jer vam oni, nekako iz želje da vas unište ili uguše taj vaš napredak, kažu nešto loše, misleći da će vas to ukopati i zaboleti. Istina je, zaboleće me, i uvek me zaboli, zato što smo živi ljudi. Ali, možete to da preusmerite na neku drugu stranu, i u svoju korist. Iskoristite to, napredujte, pa će sutradan biti lakše, i biće vam drago što vam je ta osoba to uputila.

U februaru premijera „Vragolanke”

Šta se planira u Baletu SNP-a u nastavku sezone?

– Imaćemo novu predstavu „Vragolanka“, čija se premijera planira za februar. Od januara krećemo sa „Grkom Zorbom“. Biće na repertoaru i “Labudovo jezero“ , „Katarina Izmailova“, „Romeo i Julija“, i „Dama s kamelijama“, do kraja sezone. Inače, „Vragolanka“ je jako duhovita, Semjuel Bišop glumi mamu, igra u suknji i u klompama. Tu će se zajedno videti i tehnika i gluma, i da li ćemo to uspeti da sklopimo.

U svakom slučaju, mislim da sve treba preokrenuti u svoju korist. I ljubomora je u našem, kao i svakom drugom poslu, normalna, kao i sujeta, samo je pitanje kako ćete vi u sebi da preusmerite tu energiju. Kako kažu, zavisi kog vuka hranite, dobrog ili lošeg. Ako to želite da ispravite, vi ćete ispraviti kod sebe. Daj da vidim šta to treba da uradim da i ja to naučim. Možda taj proces traje godinu dve tri, ali mislim da dođe. Uvek dođe kada radite. Nekad možda to nije primećeno, ali opet, evo sad vidim i po ovoj nagradi, posle dosta vremena mog truda i rada, opet je to neko primetio i uputio mi je čestitku i zahvalnost za moj trud i rad.

Glavni likovi u belom baletu su na prvi pogled vrlo slični. Kako neko ko ih igra pravi razliku među njima?

– Jesu ti likovi slični, na prvi pogled. Ili se desi da je ona u ljubavi povređena i umire, ili se sve završi nekim srećnim krajem. Ali, ima razlike, u godinama. Uglavnom ne piše ni u jednoj priči ko koliko ima godina, ali u „Žizeli“ je ona mlada, ima petnaestak godina, i onda se vratite u neke te svoje godine kada ste se prvi put zaljubili, i prisećate se kako ste se osećali. U „Labudovom jezeru“ ona je žena zarobljena u telu labudice, nije dete, i vi morate da nađete tu ženu u sebi. Opet, „Dama s kamelijama“ je žena koja je potpuno drugačije stvari preživela, i od Odete-Odilije i od Žizele. Ona je, ipak, kurtizana, i drugačije vidi taj svet, tako da svuda ima razlike. Možda to na prvi pogled deluje da su sitne, ali u suštini su jako velike razlike. Neke stvari možda niste osetili u životu, pa vam je na početku malo teže da pronađete, ali tražite. Svaka uloga je svoja, specifična, i nosi neku svoju težinu sa sobom.

Koliko koreografija utiče na to kakav će biti lik i kakav će ostaviti utisak?

– Koreografija dosta utiče nekada, ako je tehnički vrlo zahtevna, pa vam ne dozvoljava da se mnogo posvetite glumi. I to ume nekada da bude problem. Posvetite se tehnici, u strahu da li ćete dobro nešto da uradite. Imate puno stvari, i onda u jednom trenutku, kada sve to završite, stanete i shvatite da ništa niste uradili po pitanju uloge. Ni u jednom trenutku, ni kroz jedan pokret, nisam pokazala kako se ja osećam u tom trenutku i kako bi trebalo da se osećam. Ali, nekad vam za neke stvari samo treba vreme. Možda vam na prvoj predstavi bude teško, ali vremenom, kako vam ulaze i muzika i koraci u telo, vi i ne osetite da vam se sve to nekako stopi i dobijete prostor za glumu. Vremenom se sve to namesti kako treba. Ali, naravno treba dosta da radite na tome.

Nataša Pejčić