АНА ЂУРИЋ  Увек се може напредовати

Може се рећи и да је то привилегија новосадске публике, јер има балерину због које вреди ићи на балетске представе, и гледати како уме да покаже сву раскош игре и тумачења познатих балетских ликова, као што су Одета - Одилија у „Лабудовом језеру“, Жизела, Јулија у „Ромеу и Јулији“, Принцеза Аурора у „Успаваној лепотици“... Публика то препознаје, Ана Ђурић добија и признања за то, као недавно награду „Искре културе” Завода за културу Војводине, која се додељује за савремено стваралаштво младим ауторима до 35 година.

У образложењу „Искре културе” пише, између осталог, да је додељена због изузетно надахнуте изведбе и посвећености. С обзиром на то у каквим временима и околностима живимо и радимо, колико је тешко играти надахнуто и имати осећај преданости свом позиву?

– Није толико тешко. Када волите то што радите, све је лако. Наравно да то има своју тежину, али су то слатке муке и када волите да радите свој посао и када волите и да на себи радите, пре свега да напредујете, онда то није толико тешко, док уживате у плодовима свог рада. Та награда је показатељ да је неко видео ваш рад и то прија. Доста пута вам се деси да наиђете на неке препреке које некада можда не можете да прескочите и увек се питате да ли ће некада неко приметити мој рад, да ли се то види уопште и да ли ће икад ико то наградити. Некада мислите да је бесмислен ваш труд. Наравно, из представе у представу схватите да сте напредовали, да сте направили корак више, али свака награда која вам се додели је ипак доказ да је неко видео ваш труд и рад, и лакше вам је после тога. Искрено, баш ми је било драго због ове награде, нисам је очекивала.

Чини се да балетске представе СНП- а још увек држе ниво, а у већини ви тумачите главне улоге.  Да ли је то сувише захтевно?

– То је презахтевно. Имате велику одговорност, јер цео ансамбл зависи од вас. Када би вам се догодила нека повреда, не би имали представу. И то јесте велики притисак. За својих осам година држања тог репертоара, само једном ми се десило да сам се на самој представи повредила и нисам могла да је завршим. Моје тело, и мој мозак су то схватили као велики пораз. Требало ми је много времена да се вратим на сцену, јер ипак је после тога у позоришту било питања ко ће сад да игра, како ћемо са балетом, и тек онда схватите колико у суштини значите тој кући и колико треба да будете ту сваки дан, потпуно концентрисани и спремни за све то што радите. Треба и да паметно радите, да не бисте довели себе до неке повреде. Притисак је свакако велики. С друге стране, сви смо живи људи, имамо и добрих и лоших дана. Некада, морам да будем искрена, заиста ми се не игра. Некада будете и тужни, можда вам се и нешто десило. То у публици никад нико не зна. Али, из сезоне у сезону, осећам психички напредак. Осећам у себи да сам сваки пут за  мрвицу јача него што сам била у prеthodnoj сезони, и да за ту малу мрвицу све боље подносим. Враћам се на то да када радите, сваки дан напредујете, и сваки дан градите још нешто на себи. Из те градње, таман се опет ствара притисак веће одговорности. 

Очигледно је и та тензија стимулишућа?

– Па, тај напредак је на вама. Можете да станете, када урадите представу. Чим су вам дозволили да урадите неку представу, значи да је то на неком задовољавајућем нивоу. Ви то можете да држите на том нивоу, ако желите, то сад зависи од вас, али мислим да ту стимулацију тражите у себи. Све зависи шта желите од себе, да ли желите још да растете. Мислим да би сулудо било да дођете на сваку следећу пробу и да радите исто као што сте prеthodno радили. Ако сте већ дошли ту и радите, радите даље. Има увек на чему да се ради. Балет је такав да нема савршенства у њему. Колико год да неко можда опише да сте перфектни, савршени, имате склад покрета, и да је све то технички како треба, никада није тако. Увек имате још на чему да радите, да то још изгледа природније, и нежније, мекше и лакше, и то је на вама. Ако желите, ви ћете то остварити, радићете на томе. Ако не желите, остаћете на истом нивоу.

Да ли вам је неко предлагао да каријеру наставите у некој другој средини, у иностранству?

– Има тога, стално ја добијам понуде, не могу да кажем, заиста их имам, али када осетите да на једном месту напредујете, онако како желите и видите тај напредак, виде га и људи око вас, онда нема потребе. Наравно, имам у плану негде да се једног дана опробам и на тим сценама, али ми као балетски играчи имамо за то могућности и без тога да радимо у неком другом позоришту, јер можемо да гостујемо. Но, ја заиста напредујем овде, поред мог педагога Оксане Сторожук, идем неким лепим током, и ни у једној сезони нисам осетила да сам стала у напредовању. Сваки пут осећам корак напред и докле год сам у том смислу испуњена и задовољна, немам потребу за тим.

Балетска критика вам је наклоњена?

– Мислим да код нас слабо има балетских критичара, ту смо танки, јер, пре свега, морате да имате за то играча, који је пуно играо и пуно прошао, и упознат је с балетском сценом, техником, стилом балета. На крају крајева, и да му вокабулар буде богат, да буде речит, да би знао то све лепо да напише, да и људима буде занимљиво, а да опет и ми из балетског света можемо да кажемо да јесте заиста тако, и да тај неко има знања у тој сфери. Од свих критика које сам добила у животу, ниједна није била погрешна. Када мало боље размислите, и особа која вам мисли лоше, када вам каже неку критику, у праву је. Само станите, запитајте се мало и размислите. Сматрам да су најбоље критике људи, који су вам их упутили из лоше намере, и да њих прво треба да послушате, јер вам они, некако из жеље да вас униште или угуше тај ваш напредак, кажу нешто лоше, мислећи да ће вас то укопати и заболети. Истина је, заболеће ме, и увек ме заболи, зато што смо живи људи. Али, можете то да преусмерите на неку другу страну, и у своју корист. Искористите то, напредујте, па ће сутрадан бити лакше, и биће вам драго што вам је та особа то упутила.

У фебруару премијера „Враголанке”

Шта се планира у Балету СНП-а у наставку сезоне?

– Имаћемо нову представу „Враголанка“, чија се премијера планира за фебруар. Од јануара крећемо са „Грком Зорбом“. Биће на репертоару и “Лабудово језеро“ , „Катарина Измаилова“, „Ромео и Јулија“, и „Дама с камелијама“, до краја сезоне. Иначе, „Враголанка“ је јако духовита, Семјуел Бишоп глуми маму, игра у сукњи и у кломпама. Ту ће се заједно видети и техника и глума, и да ли ћемо то успети да склопимо.

У сваком случају, мислим да све треба преокренути у своју корист. И љубомора је у нашем, као и сваком другом послу, нормална, као и сујета, само је питање како ћете ви у себи да преусмерите ту енергију. Како кажу, зависи ког вука храните, доброг или лошег. Ако то желите да исправите, ви ћете исправити код себе. Дај да видим шта то треба да урадим да и ја то научим. Можда тај процес траје годину две три, али мислим да дође. Увек дође када радите. Некад можда то није примећено, али опет, ево сад видим и по овој награди, после доста времена мог труда и рада, опет је то неко приметио и упутио ми је честитку и захвалност за мој труд и рад.

Главни ликови у белом балету су на први поглед врло слични. Како неко ко их игра прави разлику међу њима?

– Јесу ти ликови слични, на први поглед. Или се деси да је она у љубави повређена и умире, или се све заврши неким срећним крајем. Али, има разлике, у годинама. Углавном не пише ни у једној причи ко колико има година, али у „Жизели“ је она млада, има петнаестак година, и онда се вратите у неке те своје године када сте се први пут заљубили, и присећате се како сте се осећали. У „Лабудовом језеру“ она је жена заробљена у телу лабудице, није дете, и ви морате да нађете ту жену у себи. Опет, „Дама с камелијама“ је жена која је потпуно другачије ствари преживела, и од Одете-Одилије и од Жизеле. Она је, ипак, куртизана, и другачије види тај свет, тако да свуда има разлике. Можда то на први поглед делује да су ситне, али у суштини су јако велике разлике. Неке ствари можда нисте осетили у животу, па вам је на почетку мало теже да пронађете, али тражите. Свака улога је своја, специфична, и носи неку своју тежину са собом.

Колико кореографија утиче на то какав ће бити лик и какав ће оставити утисак?

– Кореографија доста утиче некада, ако је технички врло захтевна, па вам не дозвољава да се много посветите глуми. И то уме некада да буде проблем. Посветите се техници, у страху да ли ћете добро нешто да урадите. Имате пуно ствари, и онда у једном тренутку, када све то завршите, станете и схватите да ништа нисте урадили по питању улоге. Ни у једном тренутку, ни кроз један покрет, нисам показала како се ја осећам у том тренутку и како би требало да се осећам. Али, некад вам за неке ствари само треба време. Можда вам на првој представи буде тешко, али временом, како вам улазе и музика и кораци у тело, ви и не осетите да вам се све то некако стопи и добијете простор за глуму. Временом се све то намести како треба. Али, наравно треба доста да радите на томе.

Наташа Пејчић