Tijana Grumić: Pričati priče koje daju nadu

O tome govori i vapi predstava “Mogućnost zabavljanja kod ptica” Bitef teatra koja je izvedena u okviru programa Novosadskih pozorišnih igara - o budućnosti, zrncu nade i opomene na ovom našem Ostrvu beznađa zvanom planeta Zemlja. Predstavu, koja je nastala prema tekstu Tijane Grumić, režirao je Nikola Isaković, a nešta slično do sada novosadska deca nisu videla. Oko njih su leteli dronovi, usisivač je pričao, ekran računara hodao, sijalice se palile i gasile same, čula se neka lekovito lepa muzika... O tome kako je nastala “Mogućnost zabavljanja kod ptica”, koja govori o apokalipsi kojoj stremimo, a koja nam posle tragedije koja se 3. maja desila u Beogradu, izgleda tek kao nada i opomena pred isključenje, govorila nam je Tijana Grumić.

Kako očovečiti čoveka, kako ga humanizovati, ili rehumanizovati, o tome govori i vaša predstava, o tome govorimo ovih dana, zbunjeni i prestravljeni onim što se desilo u Beogradu 3. maja?

– Dati mu priliku da bude s drugim ljudima, da deli vreme s njima, da deli ljubav, podršku, saosećanje i da pristustvuje pričama koje ipak daju nadu.

Kako deci pričati priče, to smo se pitali i pre 3. maja, a evo još više i glasnije se isto pitamo sada? Kako im pričati priče u pozorištu?

– Na najozbiljniji mogući način. Često postoji ideja kod stvaralaca da treba podilaziti deci, da im treba na neki, možda specifičniji način govoriti o temama... Ja zapravo mislim da oni zaslužuju jednaku ozbiljnost koliku zaslužuje i ta neka odrasla publika. Tako im treba pristupati. Deca razumeju nekada i više nego što im objektivno dajemo kredita za to. I u tom smislu verujem da i pozorište za decu mora da priča s decom kao da su nam ravna. Jedino tako ćemo doći do nekog dijaloga, negog timskog rada, samo tako ćemo da razumemo šta je njima potrebno i šta im je važno.

Kako ste vi uopšte došli na ideju za ovu predstavu? Zapanjujuće je kakvih tu sve asocijacija ima. Čega ste se setili, šta je sve učitano na scenu?

– Reditelj Nikola Isaković imao je ideju da radi nešto što je u formi pozorišta objekta. To je podvrsta lutkarskog pozorišta u kojoj se koriste objekti, a Nikola je hteo da koristi odbačene objekte, neke kućne aparate koji više nemaju upotrebu i namenu, nego su odbačeni kao neki škart, otpad, Od samog početka sam znala za to, za formu, međutim reditelj je insistirao da je jako važno da ne pišem uzimajući to u obzir, već da pišem priču koju će pričati ljudi, o ekološkoj katastrofi i nepogodama koje su zadesile ovaj sve, a koje smo na razne načine prouzrokovali mi ljudi. Reditelj je insistirao da zadržim svoj autentični jezik  i poetiku, ali da probam da ispričam priču o ekologiji. Dopala mi se ideja da pišem monologa koji će na koncu izgovoriti možda usisivač. Tako se rodila ova predstava, u konstrastiranju neživih objekata koje su kroz lutkare dobili život. Tako je nastala predstava koja govori o tome da ovaj svet nije samo za čoveka stvoren, nego da on na njemu mora da živi sa životinjama i biljkama, i raznim organizmima, da smo tu u suživotu, a ne da je sve podređeno nama – čoveku.

Jeste li tokom rada na predstavi imali kontakte s decom i roditeljima?

– Imali smo u nekoliko faza otvorene probe, na koje smo dovodili decu različitog uzrasta, kao neku fokus grupu, da vidimo kuda idemo, da li idemo u dobrom smeru. da li to komunicira s decom. Bilo je i osnovaca, dece iz srednje škole, studenata, kolega i svi su jako intenzivno reagovali na razne delove predstave. Deca su, npr, bila iznenađena pričom o kokoškama i tome kako su se one nekada gajile, a kako se gaje danas i kako to meso dolazi do njih u vidu čiken nagetsa. Odrasli su se vratili u neka autentična sećanja koja današnja deca možda neće imati. Ja sam, npr, imala babu koja je živela na selu i gajila stoku. Gledala sam životinje koje su živele u nekom drugačijem, humanijem okruženju, dok smo danas svedoci da se te životinje uzgajaju na nehuman način. U toj masovnoj proizvodnji koristi se genetska selekcija, životinje se tove ko zna čime, sve je nezdavije... U predstavi postoji više aspekata naše ekološke nesvesti i svako nalazi nešto što je njemu važno. Ova predstava nije samo za mlade, nije ni za decu. već za svakoga ko tu nešto može da pročita.

Pozorište je ogledalo društva i života, to se često ponavlja. Život je, međutim, postao dramatično intenzivan i pitanje je sada da li pozorište može da objasni sve to oko nas što se dešava, da pomogne da to razumemo?

– Pozorište to stalno pokušava, ali nekad ga život demantuje, potpuno nađača i poništi. Neke stvari oko nas su tako strašne i velike, da, kada bismo ih stavili na scenu, one ne bi bile uverljive. Mislilo bi se da smo previše maštoviti, da se to ne dešava. I često je tako, ne samo u ovom trenutku, iako tome nažalost sada svedočimo. Ali, isto tako mislim da je zadatak pozorišta da preispituje te pojave, objašnajva ih, te na kraju i da pruži utehu i nadu. Mislim da je lepota pozorišta u tom živom kontaktu koje pozorište ima, koje, npr, film nema na taj način. To je ono dragoeno što pozorište daje, a drugo su nada i uteham, i domaštavanje sveta koji je bolji od onog u kojem živimo.

N. Pejčić