(NE)ZABORAVLJENI: SILVESTER TAKAČ, PROSLAVLJENI FUDBALER VOJVODINE I ZLATNI OLIMPIJAC IZ RIMA 1960. Zlatne uspomene nesuđenog krojača

Pečat koji je sopstvenim majstorstvom „udario“ nastupajući za novosadsku Vojvodinu, međutim, nikada neće izbledeti, pa je razgovor s njim bio veoma zanimljiv i inspirativan. Posebno za nas, koji smo rođeni upravo u godinama kada je Takač gradio i ispisivao najlepše stranice karijere.

– Potičem iz Đurđeva, gde sam na svet došao 1940. godine – počeo je priču. – Kao što, verovatno, mnogi znaju, Rusin sam i do devete godine išao sam u seosku školu, pa moj srpski jezik nije bio dovoljno dobar u to vreme. Čitava moja mnogobrojna porodica preselila se u Novi Sad kada sam bio devetogodišnjak, ali sam i pre toga, u školi, kod drugara, na ulici i u kućnim dvorištima, obožavao da igram fudbal. Nisam imao vlastitu loptu, ali sam imao toliku želju za tim sportom, da sam odlazio kod jednog drugara koji ju je posedovao, kako bismo, makar samo nas dvojica, mogli da šutiramo. Kada ih je bilo u Đurđevu, išao sam na lokalno igralište da gledam utakmice i, kada se danas svega toga setim, bio sam kao prosto opčinjen fudbalom.

Silvester je imao čak šestoricu braće i dve sestre, a njegov otac je rano preminuo, već 1947. godine, kada je Takač imao samo šest i po godina.

– Tata je umro od posledica ranjavanja u Drugom svetskom ratu, a ja sam bio najmlađi u familiji od muških potomaka, dok je jedino sestra Amalija rođena tri godine posle mene. Kada smo prešli u Novi Sad, imao sam sreću da smo stanovali u blizini Eđšega, pa smo moj brat Vlada i ja, odlazili tamo da igramo košarku, jer fudbala nije bilo. Krenuo sam u Osnovnu školu „Vasa Stajić“, koja se tada nalazila u Futoškom parku, pa smo, moji drugari i ja, i pre i posle nastave, tamo non-stop jurcali za fudbalskom loptom. Na našu nesreću, to nije bilo dozvoljeno da se radi na parkovskoj travi, pa smo strepeli  od čuvara da nas ne uhvati. Stativa, naravno, nije bilo, naše školske tašne igrale su tu ulogu, pa nam ih je on neretko kupio i kući smo odlazili bez školskog pribora i zbog toga zarađivali batine. 

Talenat kojim je raspolagao Takač, nije dugo mogao da prođe neprimećeno.

– Sećam se da je, na uglu Futoške i ulice Cara Dušana, postojao mali plac na kojem smo umeli da se zaigramo. Jednog dana, pamtim to dobro, tuda je prolazio neki čovek i zastao da pogleda kako se fudbalski nadmudrujemo. Imao sam tada nekih 12-13 godina, a on mi je prišao i rekao da treba da odem u Vojvodinu. Već tada sam bio svestan da sam malo bolji od vršnjaka, ali su mi te njegove reči dale dodatni podstrek i samopouzdanje da mogu i ozbiljnije da igram. Ipak, to sam zaboravio i, mislim da je to bilo 1954. godine, Vojvodina je, u „Dnevniku“, raspisala poziv za učlanjenje u njen pionirski tim. Sa braćom Mihajlom i Miroslavom išao sam na plažu na Dunavu i tada su mi rekli da bih trebalo da pokušam. S jednim drugarom sam tamo otišao i trener Franjo Hirman odmah je primetio da ni jedan, ni drugi nismo loši. I tako je sve počelo...

Veoma brzo Silvester je debitovao i za prvi tim crveno-belih.

– „Dunavski kup“ igrao se 1958. godine, na kojem su učestvovale ekipe iz Bugarske, Mađarske i tadašnjeg ČSSR-a. Dobio sam, u dresu Vojvodine, priliku da upišem prvi zvanični nastup za seniore, a pružio mi je tadašnji trener Antal Lika. Te godine, naime, igralo se Svetsko prvenstvo u Švedskoj, na kojem je nastupilo pet igrača iz našeg kluba, pa je bilo prostora i za nas mlađe. Za Jugoslaviju su igrali Krivokuća, Boškov, Rajkov, Veselinović i Krstić, pa sam priliku dobio protiv Levskog iz Sofije. U Novom Sadu smo slavili sa 5:0, a ja sam postigao dva i namestio još jedan gol. Štampa je odmah sve to zabeležila, pisao je o meni i Bora Milosavljević, čuveni novinar, a to sam doživeo kao veliki događaj. Tada sam odlučio i da prekinem školovanje za krojača, koje baš i nisam voleo, odnosno da se potpuno posvetim igri koju sam obožavao.

Takač je postao standardni prvotimac i ubrzo mu je stigao poziv i u reprezentaciju SFRJ.

– Debitovao sam u državnom timu već 1959. godine, protiv selekcije Izraela, od koje smo izgubili 1:2, a želeli smo da obezbedimo plasman na OI u Rimu sledeće godine. To je značilo da moramo da pobedimo Grčku u gostima i to smo, na ubedljiv način, i ostvarili, slaveći s 5:0. Bila je to jako dobra selekcija naše zemlje i izborili smo pravo da nastupimo na najvećoj smotri svetskog sporta. Istina je da sam u Italiji igrao samo na utakmici protiv Turske, a mi smo bili praktično bez desnog krila. Ipak, pred finale, trener Ćirić i selektor Aleksandar Tirnanić, rekli su mi da ću nastupiti u duelu za zlatnu medalju, ali... Povredio sam mišić i nisam želeo da rizikujem, jer tada nije bilo izmena u ekipi i, ako bih se dodatno povredio, ostali bismo sa samo 10 igrača na terenu. I ostali igrači su znali da sam planiran za postavu, a veliki golman Blagoje Vidinić, sećam se, čak me je terao s tribine Olimpijskog stadiona na kojoj je pržilo sunce, a s koje smo pratili takmičenja u atletici, da se sklonim u hladovinu, jer treba igram u finalu s Danskom. Nije me, ipak, bilo u toj utakmici i nisam dobio zlato koje smo osvojili pobedom od 3:1, već sam susret pratio, sa ostalim igračima koji nisu nastupili, sa tribina.

Iako je, posle ostvarenja dečačkih snova, u narednih šest meseci, kako sam kaže, igrao daleko ispod realnih mogućnosti, verovatno je to da je „rimska sreća“ trasirala dalji tok Takačeve karijere, usmerivši je ka osvajanju prve šampionske titule s Vojvodine, koja se dogodila 1966. godine, a u kojoj je ostavio i te kakav lični doprinos.

– Upisao sam ukupno 16 nastupa za seniorski državni tim, ali na velika takmičenja nisam više išao. Reprezentacija ja, na Mundijalu 1962. godine u Čileu, neobjašnjivo ponovo igrala bez desnog krila, iako smo Čebinac, Samardžić i ja bili prilično dobri na toj poziciji. Međutim, na klupskoj sceni, imao sam sreću, kao i ostali mlađi prvotimci Vojvodine, da odrastam i igram sa fudbalerima koji su bili najmanje evropska, a, po meni, čak i svetska klasa, poput Veselinovića, Rajkova, Boškova, Ivoša, oba Krstića, Roganovića, golmana Vereša i Vasića, Nikolića... Čast mi je bila da delim teren s njima, tim pre što su oni bili moji idoli. Kao dete, gledao sam njihove treninge i sve utakmice, a onda sam se našao uz njih. Gledao sam ih kao da su sišli s neba, s velikim poštovanjem, kao na fudbalska božanstva. Kada je, 1964. godine, direktor kluba postao Vujadin Boškov, a trener Branko Stanković, nešto se tu promenilo. Iako u prvoj sezoni nismo ostvarili neki zapaženiji uspeh, oni su imali ideju, doduše diskretno izraženu, da spremimo ekipu i da probamo da osvojimo titulu.

Vizije fudbalskih velikana, međutim, u delo su se pretvorile u sezoni 1965/66, kada su Novosađani osvojili jugoslovenski tron.

– Nismo ni tada najsjajnije krenuli, jer smo u prvom kolu izgubili u Skoplju, ali su potom usledile pobede u nizu. Odjedanput smo počeli da verujemo da možemo da stignemo do trona, a da je zaista tako, mislim da smo najozbiljnije shvatili u pretposlednjoj utakmici jesenjeg dela, kada smo pobedili u Beogradu Crvenu zvezdu sa 3:2. Na poluvremenu smo vodili čak 3:0, onda je rival učinio napor i smanjio rezultat, ali je pobeda pripala nama. Bilo je, naravno, izazova i posle toga, tokom proleća, ali je titula stigla u Novi Sad. Bilo je predivno tih dana u našem gradu, fudbal je bio tema na svakom koraku, stadion je bio ispunjen, ljudi su nas prepoznavali, a mi smo se spremali za start u Kupu evropskih šampiona.

Vojvodina je u najcenjenijem evropskom klupskom takmičenju stigla do četvrtfinala, u kojem joj je samo malo nedostajalo da se nađe i u polufinalu. Posle trećeg susreta osmine finala s madridskim Atletikom, međutim, Silvester Takač prešao je u francuski Ren, čime su Novosađani ostali izuzetno oslabljeni.

– Već na prvoj utakmici protiv Atletika u Novom Sadu, u publici je bio tada čuveni menadžer Ukrajinčik, poreklom Poljak, koji je gledao moju igru. Tada je san svakog igrača bio da ode u inostranstvo i ostvari finansijsku dobit.  Čini mi se da tada nismo bili svesni sami sebe i toga koliko vredimo kao ekipa, ali i pojedinci, a Pantelić je bio reprezentativac, Trivić takođe... Potpisao sam ugovor s Francuzima, a u revanšu s Atletikom, iako smo u prvom susretu slavili s 3:1, mogli smo da doživimo i teži poraz od 0:2, Španci su igrali sjajno, ali je tek treći susret doneo rasplet. I on je igran u Madridu, postigao sam odlučujući gol i u tom trenutku shvatio da je moja prelepa priča s Vojvodinom završena. Po završetku, u našu svlačionicu došao je čuveni Ferenc Puškaš i čestitao nam. I danas sam emotivan kada se toga setim, pamtim da sam otišao pod tuš i pustio poneku suzu. E, šta bi bilo da je bilo, odnosno da smo protiv Seltika mogli da igramo kompletni, teško je da se pretpostavi. Ne bih da nagađam, ali je u mojoj duši ostalo „zapisano“ da je to bilo prelepo vreme, u kojem su nastale uspomene za čitav život .