ŽILNIKOV NOVI FILM PREMIJERNO PRED PUBLIKOM U AUSTRIJI, A USKORO I SRBIJI Osamdeset plus, poštovanje i ljubav

Iznenadili bi se kada bi bar statistički otkrili koliko više sreće ima i u jednom i u drugom od mnogo favorizovanijih predela. Kako planete, tako i života. Ljudi su opušteniji, ne jure za onim što im se nameće, nego onim što su im potrebe. I tako dalje, ili tako bliže, blizu da je već počelo da nam izmiče.

Šta nam na tom planu otkriva novi film Želimira Žilnika „Restitucija, ili, san i java stare garde”?

Za publiku u Srbiji to će još neko vreme ostati enigma, jer je premijera planirana tek 21. maja. Ali nakon gostovanja na festivalu „Go ist” u nemačkom Vizbadenu, zemlji gde je film imao svetsku premijeru u februaru, na Berlinalu, krajem aprila premijerno će imati priliku da ga vidi publika u Austriji, na festivalu „Krosing Jurop”. 

Čitaoci „Dnevnika” koji ne bi da im ovaj tekst „pokvari” doživljaj najbolje je da stanu ovde.

Kao prvo, novi film Želimira Žilnika, reditelja koji je ceo život snimao filmove gotovo isključivo surovog emocionalnog sadržaja, iznenađuje toplinom. Ima je toliko da na kraju ispuni balon kojim odlaze junaci put visina, sa nenametljivom oznakom bivše zemlje.

Jugonostalgija. Čak imamo i reč za tu specifičnu emociju u vezi sa bivšom republikom. Deo njenog uređenja je i doveo do pojave Stevana Arsina, kojem se procesom restitucije vraća imovina, a on se zbog toga vraća u državu koja nije više ista. 

Problem oduzimanja postaje problem vraćanja, odnosno otimačine ne samo Stevinih naslednika, jer on je star čika, nego i otimačine onih koji su u međuvremenu stavili svoju šapu na državne posede – biznismena koje još nazivamo turbo-feudalcima.

Spor i inertan pravni okvir prikazan je pohabanim zidovima mesnih kancelarija, prisustvom kabadahija kojima nije strano ni oduzimanja osnovnih sloboda ljudima, kao što je ona slobode kretanja. Kaubojština. Svima koji su gledali Žilnikove filmove ne treba kvariti doživljaj kako je to u novom ostvarenju sproveo u delo.

Međutim, ne bi Žilnik bio veliki reditelj da je jednoznačan. Niti bi se za film „Restitucija...” moglo reći da je samo jugonostalgičan. Naprotiv! On opisuje generaciju koja je potekla iz zemlje od velikog značaja, ali i sve njene probleme koji su takoreći ostali i nakon sukcesije u nazovi savremene države, nekadašnje jugoslovenske republike. Nije slučajno Steva Arsin čovek koji je vek proveo kao gastarbajter. I to ne bilo kakav. Lepotu njegovom liku daje to što je muzičar. Milan Kovačević koji ga igra, zapravo, igra sebe. Još jedan neverovatan naturščik u plejadi Žilnikovih filmskih junaka.

Naturalizam, specifično spor ritam filma, sa brojnim izletima u sećanja i priče protagonista, uspostavljaju direktniji odnos sa gledaocima. Sirov, živ i žilav.

Film je nostalgičan i prema još starijim vremenima, kada su vojvođanskom ravnicom, a o Vojvodini se radi, jurili konji i čeze, pa i taljige. Ukorenjenost i pečalbarstvo se povezuju u snu i javi stare garde.

U kolopletu glavnog toka radnje nazire se i diskriminacija – takozvani ejdžizam. Baš tu Žilnik pokazuje najviše emocija. Milanovo staro doba, iskustvo života njegovih vršnjaka, portretiše jedan potpuno drugi sloj filma. Ja bih ga nazvao ljubav. 

Među novim, pa i srednjim generacijama, samo može da se očita nestrpljenje i doza uskraćenosti za poptuni doživljaj života. Zato film ima još jedan podnaslov, „osamdeset plus”.