Тијана Грумић: Причати приче које дају наду

О томе говори и вапи представа “Могућност забављања код птица” Битеф театра која је изведена у оквиру програма Новосадских позоришних игара - о будућности, зрнцу наде и опомене на овом нашем Острву безнађа званом планета Земља. Представу, која је настала према тексту Тијане Грумић, режирао је Никола Исаковић, а нешта слично до сада новосадска деца нису видела. Око њих су летели дронови, усисивач је причао, екран рачунара ходао, сијалице се палиле и гасиле саме, чула се нека лековито лепа музика... О томе како је настала “Могућност забављања код птица”, која говори о апокалипси којој стремимо, а која нам после трагедије која се 3. маја десила у Београду, изгледа тек као нада и опомена пред искључење, говорила нам је Тијана Грумић.

Како очовечити човека, како га хуманизовати, или рехуманизовати, о томе говори и ваша представа, о томе говоримо ових дана, збуњени и престрављени оним што се десило у Београду 3. маја?

– Дати му прилику да буде с другим људима, да дели време с њима, да дели љубав, подршку, саосећање и да пристуствује причама које ипак дају наду.

Како деци причати приче, то смо се питали и пре 3. маја, а ево још више и гласније се исто питамо сада? Како им причати приче у позоришту?

– На најозбиљнији могући начин. Често постоји идеја код стваралаца да треба подилазити деци, да им треба на неки, можда специфичнији начин говорити о темама... Ја заправо мислим да они заслужују једнаку озбиљност колику заслужује и та нека одрасла публика. Тако им треба приступати. Деца разумеју некада и више него што им објективно дајемо кредита за то. И у том смислу верујем да и позориште за децу мора да прича с децом као да су нам равна. Једино тако ћемо доћи до неког дијалога, негог тимског рада, само тако ћемо да разумемо шта је њима потребно и шта им је важно.

Како сте ви уопште дошли на идеју за ову представу? Запањујуће је каквих ту све асоцијација има. Чега сте се сетили, шта је све учитано на сцену?

– Редитељ Никола Исаковић имао је идеју да ради нешто што је у форми позоришта објекта. То је подврста луткарског позоришта у којој се користе објекти, а Никола је хтео да користи одбачене објекте, неке кућне апарате који више немају употребу и намену, него су одбачени као неки шкарт, отпад, Од самог почетка сам знала за то, за форму, међутим редитељ је инсистирао да је јако важно да не пишем узимајући то у обзир, већ да пишем причу коју ће причати људи, о еколошкој катастрофи и непогодама које су задесиле овај све, а које смо на разне начине проузроковали ми људи. Редитељ је инсистирао да задржим свој аутентични језик  и поетику, али да пробам да испричам причу о екологији. Допала ми се идеја да пишем монолога који ће на концу изговорити можда усисивач. Тако се родила ова представа, у констрастирању неживих објеката које су кроз луткаре добили живот. Тако је настала представа која говори о томе да овај свет није само за човека створен, него да он на њему мора да живи са животињама и биљкама, и разним организмима, да смо ту у суживоту, а не да је све подређено нама – човеку.

Јесте ли током рада на представи имали контакте с децом и родитељима?

– Имали смо у неколико фаза отворене пробе, на које смо доводили децу различитог узраста, као неку фокус групу, да видимо куда идемо, да ли идемо у добром смеру. да ли то комуницира с децом. Било је и основаца, деце из средње школе, студената, колега и сви су јако интензивно реаговали на разне делове представе. Деца су, нпр, била изненађена причом о кокошкама и томе како су се оне некада гајиле, а како се гаје данас и како то месо долази до њих у виду чикен нагетса. Одрасли су се вратили у нека аутентична сећања која данашња деца можда неће имати. Ја сам, нпр, имала бабу која је живела на селу и гајила стоку. Гледала сам животиње које су живеле у неком другачијем, хуманијем окружењу, док смо данас сведоци да се те животиње узгајају на нехуман начин. У тој масовној производњи користи се генетска селекција, животиње се тове ко зна чиме, све је нездавије... У представи постоји више аспеката наше еколошке несвести и свако налази нешто што је њему важно. Ова представа није само за младе, није ни за децу. већ за свакога ко ту нешто може да прочита.

Позориште је огледало друштва и живота, то се често понавља. Живот је, међутим, постао драматично интензиван и питање је сада да ли позориште може да објасни све то око нас што се дешава, да помогне да то разумемо?

– Позориште то стално покушава, али некад га живот демантује, потпуно нађача и поништи. Неке ствари око нас су тако страшне и велике, да, када бисмо их ставили на сцену, оне не би биле уверљиве. Мислило би се да смо превише маштовити, да се то не дешава. И често је тако, не само у овом тренутку, иако томе нажалост сада сведочимо. Али, исто тако мислим да је задатак позоришта да преиспитује те појаве, објашнајва их, те на крају и да пружи утеху и наду. Мислим да је лепота позоришта у том живом контакту које позориште има, које, нпр, филм нема на тај начин. То је оно драгоено што позориште даје, а друго су нада и утехам, и домаштавање света који је бољи од оног у којем живимо.

Н. Пејчић