INTERVJU: ŽELJKO LUČIĆ, BARITON Kao spuštanje na Mesec

Sećam se njegovog smeha i neverice s kojom je ponavljao da se još nije navikao da planira toliko unapred, mada je već tad imao veoma ozbiljnu karijeru. Nije bilo pitanje je li na putu da postane jedno od najznačajnijih imena internacionale operske scene današnjice, ime koje će biti stabilna konstanta, između ostalog, na binama Frankfurtske opere, Bečke državne opere, Bavarske državne opere, Kovent Gardena u Londonu i njujorške Metropoliten opere, u kojoj je nizao uspeh za uspehom. Poznat uglavnom kao verdijanski bariton, njegov repertoar je uvek pokrivao mnogo širi spektar.

Od rođenja u Zrenjaninu, preko operskog debija u novosadskom Srpskom narodnom pozorištu do bine Metropolitena, jedno je izgleda ostalo isto – iskreni smeh, koji je propratio i ovaj razgovor povodom sutrašnjeg nastupa na otvaranju Nomusa. Uz Vojvođanski simfonijski orkestar, pod upravom rumunskog maestra Gabrijela Bebešelje,  Lučić će izvesti izbor iz pesama Franca Šuberta i Ravelov ciklus „Don Kihot Dulsineji”... 

Na otvaranju Nomusa Lučić sutra u Sinagogi nastupa sa Vojvođanskim simfonijskim orkestrom

 Na otvaranju Nomusa publika će vas upoznati kao tumača pesama, a ne operskih arija. Jeste li Vi birali program?

– Bilo je malo i jednog i drugog. Dobio sam listu s predlozima od kojih sam odabrao one koje bih rado otpevao, a Ravela sam predložio zato što mi se jako dopada. U stvari, Ravela mi je prvi put predložila sad već pokojna draga profesorica Biserka Cvejić. Odmah sam zavoleo te tri pesme pa se trudim da ih s vremena na vreme ubacim u program, mada ja, u principu, nisam pevač pesama. Jednostavno nisam taj tip izvođača. Na svojim dosadašnjim koncertima uglavnom sam pevao arije.

 U kojoj meri izvedba pesama zahteva drugačiji način pripreme za koncert u poređenju s operskim arijama?

– Kod mene nema razlike u pripremi. Mogu mirno reći kako mi je mnogo jednostavnije da pevam pesme. Ne osećam da sam pod tako velikim pritiskom pa mi se sve čini lakšim.

 Moram da postavim bar jedno pitanje u vezi s legendarnom njujorškom operom Metropoliten, na čijoj ste bini proveli toliko uspešnih godina. Koja vam je najdraža uspomena na nju? Nešto što vam je ostalo u sećanju kao trenutak obasjan zlatnom svetlošću.

– Interesantno, ali taj događaj se desio pre nego što sam uopšte prvi put kročio u Metropoliten te davne 2006. godine. Stao sam ispred zgrade i jednostavno piljio u nju jedva verujući da sam tu. Bilo je potpuno nestvarno iskustvo. Neko je to opisao kao „moje lično spuštanje na Mesec“, zamislite otprilike taj osećaj. Taj red veličine! Stigao sam do najvišeg stepena u svojoj profesiji, stojim ispred tog legendarnog, velelepnog zdanja. Ne mogu poreći da sam bio veoma uzbuđen, potpuno obuzet svojim uzburkanim osećanjima i unutrašnjim dijalogom. Međutim, odmah sam odagnao tremu i strah, i tako je sve počelo. Ubrzo sam postao kućni bariton Metropolitena, proveo sam tamo dvadesetak godina.

 Pada li Vam teško taj proces opraštanja od scene?

– Je li težak proces? Pa da znate i nije zato što vam je upravo ta scena – ne mogu da kažem dojadila, Bože moj, ne, to je pogrešna reč! Jednostavno me je smoždila i izmorila pa mislim kako je sasvim prirodno da se polako selim u senku, da budem malo sa strane. Scena je od mene zahtevala poseban način života koji se poprilično kosio s mojom naravi, s mojim navikama, u stvari s mojom celokupnom ličnošću. Znate, uvek sam voleo društvo, zabavu i smeh, no ovaj asketski način života zabranjivao je to. U svakom trenutku morate biti sto posto spremni za predstavu, a to iziskuje žrtve, odlaganje nekih stvari koje volite i čeličnu disciplinu. A onda vam jednog trenutka sve to postane previše. Ne možemo celog života živeti vojnički, nikako.

 Kad pogledate svoju fantastičnu putanju, jeste li zadovoljni ili biste nešto ipak menjali?

– U svom životu ništa menjao ne bih! Kad pogledam s ove distance, mogu mirno reći da ništa nisam planirao. Sve se odigralo sudbinski. Nisam počeo da se bavim operskim pevanjem u nameri da postanem to što danas jesam niti s namerom da pevam u operskim kućama u kojima sam pevao. Ne. Sve je to došlo zahvaljujući radu i uz malo sreće, što jeste faktor koji ima uticaja – pravi ljudi na pravom mestu jesu dar. Mislim da sam u potpunosti ispunio okvire profesije kojom sam se bavio, a neke velike uspehe ponovio sam nekoliko puta, tako da je stvarno vreme da se polako povučem.

Zita Kalmandi