Odjeci Bemusa: Susret s velškim bas-baritonom Brinom Tervelom

Harizmatični, a tokom koncerta se videlo, i izuzetno pristupačan i šarmantan umetnik, koji je sa scene Kolarčeve zadužbine od prvog trenutka zračio pozitivnom energijom i na orkestar i oduševljenu publiku, bio je pre 33 godine, na početku karijere, takmac nezaboravnom Dmitriju Hvorostovskom, dobivši 1989. na poznatom Bi-Bi-Sijevom Međunarodnom operskom takičenju u Kardifu drugu nagradu (pre pet godina prerano preminuli sjajni i nenadmašni ruski bariton bio je tada pobednik konkursa). Ubrzo je izgradio internacionalnu karijeru, trijumfalno osvajajući sve vodeće operske kuće , od Kovent Gardena i Bečke državne opere do Metropolitena, ali i brojne koncertne podijume, pevajući i lid, nacionalne velške kompozicije i duhovnu muziku. Na Bemusu je sarađivao s novoformiranim Festivalskim orkestrom „Virtuozi“ pod vođstvom Bojana Suđića, sastavljenim od profesora Fakulteta muzičke umetnosti, pojedinih članova nekolicine domaćih orkestara i odabranih mladih instrumentalista, a kao s gošćom koncerta nastupio sa sopranistkinjom blistavog profesionalnog uspona, Sofijom Petrović (koju je novosadska publika nedavno upoznala kao Karmen u novoj postavci istoimene opere).

Retkost prisustva na domaćem podijumu Vagnerovih dela svakako nije samo u nedostatku pravih „vagnerijanskih“ glasova, kakvim pripadaju vokali i habitusi oba umetnika, nego i u kod nas manjoj tradiciji izvođenja njegovih muzičkih drama. Stoga je prvi deo koncerta doneo veliko uzbuđenje već od prvih taktova maestetične i opsežne, zvučno bogate uvertire za Majstore pevače, na koju se nadovezala arija Hansa Zaksa iz drugog čina, dominantnog i stasom i glasom, Brina Tervela. Ponirući u sve pore svog ogromnog i moćnog, ali i pastoznog bas-baritona, on je sjajno dočarao sve izražajne sfere lika, nijansirajući ga sigurno i čvrsto, ali i  meko, sve kolorite Vagnerove muzike s najvećim poletom prenoseći kasnije i na Votanov oproštaj iz opere Valkire. Suverenost u svim lagama svog ogromnog vokalnog raspona i ekspresivnosti, besprekornu pevačku tehniku i veštinu, prikazao je i u drugom delu večeri i kao Don Pizaro iz Betovenovog Fidelija i demonski Mefistofeles iz istoimene opere Ariga Boiita, oživljavajući ih upečatljivo i strastveno i u scenskom iskazu. Pleneći pođednako i živim gestom i pokretima tela, a naročito izražajnošću lica i pogleda, slobodnim i naizgled sasvim ležernim pristupom, neverovatni umetnik je potom prikazao i svoje umeće u interpretaciji mjuzikla, naročito u fenomenalnom glumačko-pevačkom tumačenju lika Tejvjea iz čuvenog Violiniste na krovu, ali i numere iz Kamelota, najzad i Porgija u proosećanom duetu s Bes iz Geršvinove opere Porgi i Bes. 

Otkriće večeri za mnoge je bilo i prvo ogledanje na Bemusu Sofije Petrović, raskošnog po volumenu, boji i intenzitetu, u svim detaljima besprekorno oblikovanog i iznijansiranog dramskog soprana. Osvajajući i osećajnišću, čistoćom i muzikalnošću, ali i svojevrsnom stamenošću i smirenošću nastupa (bez i jednog pokreta), posebno je oduševila, posle Izoldine smrti (iz trećeg čina opere), prekrasno fraziranom arijom Verdijeve Lejdi Magbet, ali i kao Bes u veličanstveno donetom duetu s Porgijem Brina Tervela, najzad i u visokom senzibilnošću i nežnošću obojenoj numeri Memory iz mjuzikla Mačke. Dirigentsko vođstvo Bojana Suđića, našeg uglednog maestra s velikim iskustvom, znanjem, darom, posvećenošću i egzaktnošću u negovanju simfonijskog i operskog repertoara, vođeno karakterom svake pojedine arije, dueta, ili orkestarske tačke, bilo je prilagođeno i trenutnim mogućnostima još „mladog“ ansambla, kojem i pored izvanrednog sastava i sposobnosti predstoji još zajedničkog rada u oblikovanju ujednačenosti i usklađenosti instrumentalnih grupa, promptne okretnosti, pripravnsti i fleksibilnosti u ujedinjenom zajedničkom dejstvu i delovanju.

Marija Adamov