ИНТЕРВЈУ: ЖЕЉКО ЛУЧИЋ, БАРИТОН Као спуштање на Месец

Сећам се његовог смеха и неверице с којом је понављао да се још није навикао да планира толико унапред, мада је већ тад имао веома озбиљну каријеру. Није било питање је ли на путу да постане једно од најзначајнијих имена интернационале оперске сцене данашњице, име које ће бити стабилна константа, између осталог, на бинама Франкфуртске опере, Бечке државне опере, Баварске државне опере, Ковент Гардена у Лондону и њујоршке Метрополитен опере, у којој је низао успех за успехом. Познат углавном као вердијански баритон, његов репертоар је увек покривао много шири спектар.

Од рођења у Зрењанину, преко оперског дебија у новосадском Српском народном позоришту до бине Метрополитена, једно је изгледа остало исто – искрени смех, који је пропратио и овај разговор поводом сутрашњег наступа на отварању Номуса. Уз Војвођански симфонијски оркестар, под управом румунског маестра Габријела Бебешеље,  Лучић ће извести избор из песама Франца Шуберта и Равелов циклус „Дон Кихот Дулсинеји”... 

На отварању Номуса Лучић сутра у Синагоги наступа са Војвођанским симфонијским оркестром

 На отварању Номуса публика ће вас упознати као тумача песама, а не оперских арија. Јесте ли Ви бирали програм?

– Било је мало и једног и другог. Добио сам листу с предлозима од којих сам одабрао оне које бих радо отпевао, а Равела сам предложио зато што ми се јако допада. У ствари, Равела ми је први пут предложила сад већ покојна драга професорица Бисерка Цвејић. Одмах сам заволео те три песме па се трудим да их с времена на време убацим у програм, мада ја, у принципу, нисам певач песама. Једноставно нисам тај тип извођача. На својим досадашњим концертима углавном сам певао арије.

 У којој мери изведба песама захтева другачији начин припреме за концерт у поређењу с оперским аријама?

– Код мене нема разлике у припреми. Могу мирно рећи како ми је много једноставније да певам песме. Не осећам да сам под тако великим притиском па ми се све чини лакшим.

 Морам да поставим бар једно питање у вези с легендарном њујоршком опером Метрополитен, на чијој сте бини провели толико успешних година. Која вам је најдража успомена на њу? Нешто што вам је остало у сећању као тренутак обасјан златном светлошћу.

– Интересантно, али тај догађај се десио пре него што сам уопште први пут крочио у Метрополитен те давне 2006. године. Стао сам испред зграде и једноставно пиљио у њу једва верујући да сам ту. Било је потпуно нестварно искуство. Неко је то описао као „моје лично спуштање на Месец“, замислите отприлике тај осећај. Тај ред величине! Стигао сам до највишег степена у својој професији, стојим испред тог легендарног, велелепног здања. Не могу порећи да сам био веома узбуђен, потпуно обузет својим узбурканим осећањима и унутрашњим дијалогом. Међутим, одмах сам одагнао трему и страх, и тако је све почело. Убрзо сам постао кућни баритон Метрополитена, провео сам тамо двадесетак година.

 Пада ли Вам тешко тај процес опраштања од сцене?

– Је ли тежак процес? Па да знате и није зато што вам је управо та сцена – не могу да кажем дојадила, Боже мој, не, то је погрешна реч! Једноставно ме је смождила и изморила па мислим како је сасвим природно да се полако селим у сенку, да будем мало са стране. Сцена је од мене захтевала посебан начин живота који се поприлично косио с мојом нарави, с мојим навикама, у ствари с мојом целокупном личношћу. Знате, увек сам волео друштво, забаву и смех, но овај аскетски начин живота забрањивао је то. У сваком тренутку морате бити сто посто спремни за представу, а то изискује жртве, одлагање неких ствари које волите и челичну дисциплину. А онда вам једног тренутка све то постане превише. Не можемо целог живота живети војнички, никако.

 Кад погледате своју фантастичну путању, јесте ли задовољни или бисте нешто ипак мењали?

– У свом животу ништа мењао не бих! Кад погледам с ове дистанце, могу мирно рећи да ништа нисам планирао. Све се одиграло судбински. Нисам почео да се бавим оперским певањем у намери да постанем то што данас јесам нити с намером да певам у оперским кућама у којима сам певао. Не. Све је то дошло захваљујући раду и уз мало среће, што јесте фактор који има утицаја – прави људи на правом месту јесу дар. Мислим да сам у потпуности испунио оквире професије којом сам се бавио, а неке велике успехе поновио сам неколико пута, тако да је стварно време да се полако повучем.

Зита Калманди