INTERVJU: ANDREJ BOKA, REDITELJ Izazovi savremenih roditelja

Kako su se stvari promenile u poslednjih pola veka, dok su stasavale bar tri-četiri generacije?

Andrej Boka je reditelj koji voli da na pozorišnu scenu postavlja provokativne teme, kad su u pitanju ovakva pitanja i dileme. Kalio se, takoreći, u subotičkim pozorištima. U Pozorištu „Deže Kostolanji“ radio je predstave o pedofiliji, a zatim i o smrti, tačnije prolaznosti. Zatim je u Narodnom pozorištu/ Nepsinhaz, između ostalog, režirao „Koštanu“ Bore Stankovića. Od prošle sezone u Dečjem pozorištu publika može da vidi „Igraj se sa mnom“, predstavu o odrastanju, a sada, u Srpskom narodnom pozorištu, postavio je „Roditeljstvo: prvih šest godina“. Premijera je sutra. 

Kako je uopšte fokusirati se na pozorište u ovakvom vremenu?

- Da, nekako, zatvoriš se u to. Radiš ono što misliš da ima smisla raditi. To je prvo i osnovno. To je izlaz i moj doprinos. Obrada teme koja nije direktno vezana za situaciju, ali je vezana za ono što ja i mnogi drugi trenutno žive - vezanost roditelja i male dece. Meni je to svakodnevica i aktuelno je, relevantno za mene.

Jeste li baš krenuli od nule, od ličnog iskustva u roditeljstvu?

- Postojao je koncept strukture kako će rad izgledati. Nije bilo literarnog predloška. Put do njega je bio uzbudljiv, da se iz ničega stvori jedan tekst. Da se u njega inkorporiraju lični utisci, anegdote, doživljaji. U interakciji sa glumcima i kroz improvizacije. Stvarali smo nešto što je istinito. 

U Subotici je prošle godine na repertoar postavljena vaša autorska predstava “Igraj se sa mnom”. Iako za decu i mlade, ona je takođe nastala kroz radionice sa dramaturzima i glumcima. 

- Bilo mi je uzbudljivo to autorstvo, stvaranje nečeg novog. Bez predloška. Kako doći do toga i kako ispričati priču na novi način. 

Šta su pitanja, za one koje ne poznaju vaš rad, u predstavi “Igraj se sa mnom” Dečjeg pozorišta Subotica, i sada u predstavi “Roditelj: prvih šest godina” u Srpskom narodnom pozorištu, pa se može govoriti da je to svojevrstan nastavak vašeg umetničkog interesa?

- To je prikaz izazova savremenog roditelja sa malom decom. Njihove dileme. Tokom procesa se iskristalisalo to nazovimo krovno pitanje - da li sam ja dobar roditelj. Jako je zanimljivo. Kad se to ustanovilo, sve je bilo jasnije. Video se put ka tome šta bi mi želeli da pričamo. Naravno, ne dajemo mi tu nikakve odgovore, samo prikazujemo dileme koje svi imamo i uzbudljivo ih je prikazati. Mi pričamo samo o prvih šest godina roditeljstva, što je verovatno najveći šok. Svaki period ima svoji izazova, ali u ovom dete je veoma zavisno od svojih roditelja, koji malo pre toga nisu bili roditelji. Plus, postoje razne teorije koje su i potvrđene, da je prvih šest godina najvažnije za kasniji razvoj deteta. Način na koji roditelj vaspitava dete, njegov uticaj, najvažniji je do šest godine. To je to (smeh). I to je pritisak. Pored teorija, verovatno da i dalje niko ne zna i da ne postoji pravi odgovor na pitanje kako biti dobar roditelj, pa se zato i mi vraćamo na to.

U kojoj formi pozorište “trpi” tu temu? Kako ste vi radili na tome? Kakve su to scene?

- Hteo sam da to bude predstava krajnosti. Sa jedne strane da priče budu prizemne, naravno i pomalo iščašene, a da kontrapunkt bude neverbalni scenski jezik. Zanimala me kombinacija treša i lirskog. Kao, voliš detet najviše na svetu, ali ti treba i vremena za samog sebe. Stekao sam utisak i dok sam se pripremao da je roditeljstvo pitanje kontrasta i krajnosti u unutrašnjem svetu i doživljaju. Zanimljivo mi je bilo da se postigne pozorišna poetika i estetika u kontrastu sa pričama. Na neki način ih mistifikujem. Muzika ima etno prizvuk koji predstavlja praroditeljstvo, a u stvari predstavljamo savremen roditelje sa savremenim problemima. Uvek nosimo taj teret očekivanja - kako bi roditeljstvo trebalo da bude.

Za pretpostaviti je da roditeljstvo nije predstavljeno samo kao roditeljstvo do uzrasta dece od šest godina?

- Sve teme su univerzalne. Čak i za one koji nisu roditelji ili nemaju više malu decu verujemo da će biti zanimljivo da vide predstavu. 

Svako od nas ako nije roditelj, onda je bar dete, imao je ili ima roditelje! Da li ste u glumačkom ansamblu imali jedan ili drugi slučaj? Koja ima je uloga bila bliža?

- Celokupna glumačka ekipa su roditelji, umesto Aljoše Đidića. Ali, s njim me je zanimalo da vidim kontrapunkt, kako on vidi roditeljstvo ili buduće roditeljstvo. Da li se mi ponekad ponašamo kao neka sekta koja podrazumeva stvari, pa onda da nam kaže da li to može da se čita i van toga, da li je jasno i šta to znači.

Tekst i foto: Igor Burić