INTERVJU: ILIJA STOJIMIROVIĆ, REDITELJ FILMA „POSLEDNJI KRUG MOMCI”: Autentični akcioni slepstik

Da stvar bude još zanimljivija, Stojimirović nije od ranije poznat filmski autor. Premijera je zakazana početkom februara.

IMDB navodi vaše pojavljivanje u dva skorija domaća filma, „Zlatni dečko“ i „Operativac“. Da li je to iskustvo povezano sa ovim što ste nam spremili kao reditelj?

- Ja sam se kao mlađi proslavio režijama filmova ”Od sumraka do svitanja” i “Titanik”. Međutim, moje ime je izostalo sa tih špica. Film “Poslednji Krug Momci” morao sam da potpišem kao reditelj, iz jednostavnog razloga, što isti predstavlja buduće remek-delo domaće kinematografije. Šalu na stranu, u saradnji sa većinom ljudi koji učestvuju i u filmu„Poslednji krug momci“, a čija poznanstva datiraju iz školskih dana, u mladosti sam učestvovao u pravljenju nekih nagrađivanih filmova kratke forme, kao što su bili „Povratak Fistmena“ i „Udarac osvete“, pa se može reći da taj period predstavlja zaljubljivanje u ono što film i sve oko njega čini zanimljivim. No, pošto se od umetnosti ne živi, kao što i sami znate, većini nas roditelji u to vreme nisu dozvoljavali da upisujemo Fakultete dramskih umetnosti, te smo morali da idemo drugim putevima. Nakon toliko godina, kao već ostvareni profesori, lekari i inženjeri našli smo se i nastavili tu gde smo stali pri kraju svojih školovanja. Učestvovanje u ovim filmovima koje ste naveli u samom pitanju, predstavlja samo izlet ili odmor od svakodnevnih poslovnih i porodičnih obaveza tokom godina, tj. samo pomoć prijateljima koji su u tim trenucima radili svoje filmove.

Kako ste došli do svih ljudi iz domaćeg javnog života i odobrovoljili ih da učestvuju u snimanju?

- Živimo u vremenu u kome nas bombarduju sa svih strana, bilo sa malih ekrana, bilo sa društvenih mreža, instant likovima, dijalozima, scenarijima i emisijama za ometene u razvoju, glumom i ponašanjem ljudi afektirajućim do karikaturalnosti. Emituju se programi koji se isključivo obraćaju mediokritetima, njima podilaze, pokušavajući da pošto-poto povećajugledanost. Toliki kvantitet ne samo šunda i kiča, već svega i svačega, doveo je do toga da se zaboravlja šta je dobro i ispravno, šta nije, kao i činjenica da neko jeste kvalitetan lik, a poneko zaista nije. Ovaj vremenski presek sadašnjosti prikazuje javnosti poznate ljude koje smo mi želeli da stavimo u film, koje cenimo i za koje smatramo da nam je čast da se pojave kod nas, te što je čovek uspešniji u onome što radi, lakše je bilo razgovarati sa njim i predstaviti ovu našu ideju, koja se svima izgleda dopala, te smo se lako dogovorili o njihovim epizodama. Celu ekipu ljudi koja je radila film ispred, ali i iza kamere smo „skromno“ nazvali Nacionalni tim Srbije. Ovom prilikom bih pre svega voleo da istaknem upravo široj javnosti nepoznate ljude, naše drugare i prijatelje koji su učestvovali u realizaciji filma, časne, porodične ljude sa pravim sistemom vrednosti, čini mi se i ispravnih životnih stavova, koji su dobri u svojim profesijama, a koje nisu vezane za filmsku branšu, te nam je želja i da se takve osobine ponovo počnu slaviti i ceniti među mladima.

Javne ličnosti, ako se ne varam, igraju same sebe. Kako je to uklopljeno u priču filma?

- Neke stvari bih voleo da ostavim i gledaocima da vide tokom gledanja filma i da se iznenade snalaženjui improvizacijama tih ljudi koji igraju sami sebe. Sam film ima dva narativna toka. Jedan u kome poznate ličnosti, svaka u svom okruženju i na svoj način saznaju za premijeru filma „The Final Lap“, koji je celina za sebe, a predstavlja parodiju na američke akcione filmove. Sama činjenica da ova poznata lica sa malih i velikih ekrana idu da gledaju javnosti nepoznate likove, nam je bila vrlo interesantna i predstavlja paradoks sam po sebi.

Da li je parafraza naslova kultnog filma „Poslednji krug u Monci“ nasumična, ili dramaturški povezana sa radnjom vašeg ostvarenja?

-  Ne, naš film nema nikakve veze sa imenom filma koje ste naveli, a naslov je prvi koji nam je pao na pamet, te smo ga sa lakoćom usvojili. Takođe, možda je i sama činjenica da film u filmu, a koji sam malopre spominjao, nosi naziv „The Final Lap“, tj. „Poslednji krug“, podstakla ideju da se film zove ovako kako smo ga nazvali.

Ovakvi filmovi su retkost u našoj kinematografiji. Kakve ste uzore imali?

- Pošto smo odrastali gledajući akcione američke filmove kako holivudske, tako i holovudske B produkcije iz 80-ih i 90-ih godina, a koje smo i tada smatrali prilično naivnim i na trenutke neobično duhovitim, želja nam je bila da i sami snimimo film kakav bi voleli da pogledamo u bioskopu. Takođe smo paralelno rasli i uz Monti Pajtonovce, Indeksovo radio pozorište i Nadrealiste, tako da je pravac ovog našeg filma od početka bio poznat i jasan. Želja nam je bila i da se malo poigramo sa žanrovima, ta napravimo nov pravac u domaćoj kinematografiji, koji smo nazvali autentični akcioni slepstik. 

Šta biste još naveli kao važno, a nisam vas pitao?

- Vrlo nam je važno da napomenemo da film „Poslednji krug momci“ nije sniman niti uz pomoć sredstava državnih institucija, ali ni uz pomoć privatnog sektora, već uz pomoć štapa i kanapa, tj. našeg entuzijazma i tvrdoglavosti, te nam je želja bila da pokažemo i svojoj deci da se stvari mogu uraditi i pukim preuzimanjem stvari u svoje ruke, kao i da svako može biti zvezda svog filma ako ima takvu želju, što možete shvatiti i kao metaforu. Takođe, pozivamo sve ljude naših godina, koji inače ne idu u bioskope, da se povežu sa svojim društvima i zajedno u grupama dođu na projekciju ovog filma koji je na repertoaru od 6. februara širom Srbije, jer nije isto gledati film iz dnevne sobe i u bioskopu, uz dobro društvo, u kome će se neko nasmejati na jednu, a neko na potpuno drugu stvar. Garantujem da će makar tokom gledanja ovog mega-spektakla zaboraviti na dnevne muke i izaći puni pozitivne energije iz bioskopske sale.