Intervju: ANDRAŠ URBAN, REDITELJ I UPRAVNIK "Pozorište je "živi televizijski prenos" i brutalna farsa na sceni

 Uspeh "Bilo jednom u Novom Sadu" skoro je neponovljiv, ali ni lestvica nije tamo gde je bila. Dok gledam kako na stolu ponosno "čuči" nagrada "Dnevnika" upravo za tu predstavu izvedenu i na prošlom Sterijinom pozorju, prisećamo se zajedno jednog nastupa, u drugom kontekstu, u kojem je rekao da ne možemo voditi ljubav u svojim spavaćim sobama, dok se na ulicama maršira.

"Nekst" je komad Ištvana Tašnadija, a pre nekoliko godina radili ste u Subotici i "Akademiju za pozorišnog gledaoca" istog autora. Koji nivo sada otključavate?

- Nije jedan od poslednjih razloga da smo Emini Elor tražili veliku ulogu. I Šiling je radio sa "Kretakerom" tekst ove predstave. Siže je da je to živi televizijski prenos šoua Frau Plastik Čiken, u koji se dovode dvojica ubica. Jedan je Mali Aleks iz "Paklene pomorandže", a drugi je iz "Američkog psiha" (Patrik Bejtmen - prim. nov.). Dvojica ubi-ca - dve različite epohe. Tu se dešava hapšenje uživo, prevaspitavanje čoveka, rasplet svega toga... Priča je o odnosu nasilja i medija i publike konzumera, željnih nasilja koje stvara strastvenost, ali i komfor, jer se ne dešava nama. U pozorištu su to uvek neki drugi ljudi. Komad se bavi spektakularizacijom nasilja, kako mi to fetišiziramo, sta-vljamo ga na pijedestal. Ti oblici nasilja su vrlo različiti. U toku pozorišne predstave ili televizijskog prenosa - gde ima i žive publike ako gledamo samo taj momenat kako želimo određene reakcije publike, kako ih dresiramo da moraju da se ponašaju - bukvalno je priča predstave. Podnaslov je "Henki penki sajens fikšon retro šou sa krvavim rukama".

Tašnadi je u Mađarskoj, pa i međunarodnoj sceni, za razliku od ovde, veoma poznat pisac!

- Da. On i režira, ali je najpoznatiji kao peštanski pisac čiji se komadi pojavljuju na savremenim repertoarima nezavisnih pozorišta.

"Bilo jednom u Novom Sadu" je jako voljena i igrana predstava. Šta očekujete da uradite sa ovom?   

- Jeste, sa njom imamo sreću i ljubav publike koja to prati, više puta dolazi... Ovo sada jeste malo, u šta god mi to pretvarali, priča o nasilju. Ima elemente tragičnog i bolnog. Nadam se da će na svoj način naći put do publike. Ima tu i Rikija Martina, Vitni Hjuston, ali i originalne muzike Atile Antala. 

Da li to znači da je farsa, ili je bliža brutalizmu navedenih (anti)junaka?

- Brutalna farsa. Možda je to tako najtačnije reći. 

Pre nego što ste počeli da formirate repertoar Novosadskog pozorišta, sećam se da je bilo reči o Janežiču, Loliću... Kako sada posmatrate dalje želje, kad se sve to realizovalo?

- I dalje mislim da radimo na drugačijem oživljavanju ovog pozorišta i to želim da nastavimo. Sad će raditi De-jan Projkovski, pa jedan mlađi reditelj iz Rumunije, Kokan Mladenović, Selma Spahić i tako dalje. Planiram da na-stavimo radioničarski rad. Voleo bih Ninu Rajić Kranjac, ali to se sad već dosta odugovlači. Nastavićemo u tom pravcu. Jako je bitno, ja insistiram na komunikaciji sa lokalnom publikom. Sad vreme nije baš za to, ali voleo bih da budemo vidljiviji. Trenutno nije prijatno baviti se marketingom, čak je i neukusno.

To pitanje jeste više filozofsko, bilo je oko njega i dosta stradanja u vreme ratova, ali šta umet-nici da rade kad su okolnosti ovakve kao sada, vanredne na mnogo društvenih polja?

- Jako je složeno da čovek razdavaja u sebi identitet građanina i umetnika. Ja se nadam da je umetnički izraz jako bi-tan. Nije to priča samo o egzistenciji. Sećam se i za vreme korone bilo je pozorišta koja su se jako lako odrekli igre. Mi smo i u najtežim okolnostima pravili festival, bili aktivni na društvenim mrežama. S druge strane, teško čovek može da bude indiferentan na ono što se dešava. Ko se ne slaže sa tim da mu je dosta laži? Sa tim da mu je dosta da klima glavom sa osmehom kao idiot? Ja i dalje tvrdim da ne možemo više podnositi političko iživljavanje nad nama, ali veoma je delikatno pitanje na koji način pozorište treba da reaguje. Ako bih rekao da ne mislim da treba prestati da se igra, odmah ću se izložiti rafalu kao štrajkbrejker, a ako kažem da treba da se otkazuju predstave, on-da govorim protiv svega u šta verujem. Pozorište postoji samo onda ako se dešava. Roman postoji i u fioci. Mi kroz predstave delujemo na ljude. Odreći se toga, značilo bi se odreći i onih kojima znači ući u pozorišnu salu i voditi intiman razgovor sa dešavanjem na sceni. 

Tekst i foto: Igor Burić