ИНТЕРВЈУ: АНДРЕЈ БОКА, РЕДИТЕЉ Изазови савремених родитеља
Бити дете је тешко данас, бити родитељ још теже. Зашто је то тако?
Како су се ствари промениле у последњих пола века, док су стасавале бар три-четири генерације?
Андреј Бока је редитељ који воли да на позоришну сцену поставља провокативне теме, кад су у питању оваква питања и дилеме. Калио се, такорећи, у суботичким позориштима. У Позоришту „Деже Костолањи“ радио је представе о педофилији, а затим и о смрти, тачније пролазности. Затим је у Народном позоришту/ Непсинхаз, између осталог, режирао „Коштану“ Боре Станковића. Од прошле сезоне у Дечјем позоришту публика може да види „Играј се са мном“, представу о одрастању, а сада, у Српском народном позоришту, поставио је „Родитељство: првих шест година“. Премијера је сутра.
Како је уопште фокусирати се на позориште у оваквом времену?
- Да, некако, затвориш се у то. Радиш оно што мислиш да има смисла радити. То је прво и основно. То је излаз и мој допринос. Обрада теме која није директно везана за ситуацију, али је везана за оно што ја и многи други тренутно живе - везаност родитеља и мале деце. Мени је то свакодневица и актуелно је, релевантно за мене.
Јесте ли баш кренули од нуле, од личног искуства у родитељству?
- Постојао је концепт структуре како ће рад изгледати. Није било литерарног предлошка. Пут до њега је био узбудљив, да се из ничега створи један текст. Да се у њега инкорпорирају лични утисци, анегдоте, доживљаји. У интеракцији са глумцима и кроз импровизације. Стварали смо нешто што је истинито.
У Суботици је прошле године на репертоар постављена ваша ауторска представа “Играј се са мном”. Иако за децу и младе, она је такође настала кроз радионице са драматурзима и глумцима.
- Било ми је узбудљиво то ауторство, стварање нечег новог. Без предлошка. Како доћи до тога и како испричати причу на нови начин.
Ауторски тим представе
На основу радионичарског процеса, драматургију представе је радила Mина Петрић, сценографију Зоја Ердељан, костимографију Марина Сремац, музичке композиције Геза Кучера, сценски покрет Рита Гоби, обликовање светла Миа Млинаревић. У представи играју: Марија Меденица, Нина Рукавина, Марта Береш, Аљоша Ђидић, Пеђа Марјановић, Александар Милковић.
Шта су питања, за оне које не познају ваш рад, у представи “Играј се са мном” Дечјег позоришта Суботица, и сада у представи “Родитељ: првих шест година” у Српском народном позоришту, па се може говорити да је то својеврстан наставак вашег уметничког интереса?
- То је приказ изазова савременог родитеља са малом децом. Њихове дилеме. Током процеса се искристалисало то назовимо кровно питање - да ли сам ја добар родитељ. Јако је занимљиво. Кад се то установило, све је било јасније. Видео се пут ка томе шта би ми желели да причамо. Наравно, не дајемо ми ту никакве одговоре, само приказујемо дилеме које сви имамо и узбудљиво их је приказати. Ми причамо само о првих шест година родитељства, што је вероватно највећи шок. Сваки период има своји изазова, али у овом дете је веома зависно од својих родитеља, који мало пре тога нису били родитељи. Плус, постоје разне теорије које су и потврђене, да је првих шест година најважније за каснији развој детета. Начин на који родитељ васпитава дете, његов утицај, најважнији је до шест године. То је то (смех). И то је притисак. Поред теорија, вероватно да и даље нико не зна и да не постоји прави одговор на питање како бити добар родитељ, па се зато и ми враћамо на то.
У којој форми позориште “трпи” ту тему? Како сте ви радили на томе? Какве су то сцене?
- Хтео сам да то буде представа крајности. Са једне стране да приче буду приземне, наравно и помало ишчашене, а да контрапункт буде невербални сценски језик. Занимала ме комбинација треша и лирског. Као, волиш детет највише на свету, али ти треба и времена за самог себе. Стекао сам утисак и док сам се припремао да је родитељство питање контраста и крајности у унутрашњем свету и доживљају. Занимљиво ми је било да се постигне позоришна поетика и естетика у контрасту са причама. На неки начин их мистификујем. Музика има етно призвук који представља прародитељство, а у ствари представљамо савремен родитеље са савременим проблемима. Увек носимо тај терет очекивања - како би родитељство требало да буде.
За претпоставити је да родитељство није представљено само као родитељство до узраста деце од шест година?
- Све теме су универзалне. Чак и за оне који нису родитељи или немају више малу децу верујемо да ће бити занимљиво да виде представу.
Свако од нас ако није родитељ, онда је бар дете, имао је или има родитеље! Да ли сте у глумачком ансамблу имали један или други случај? Која има је улога била ближа?
- Целокупна глумачка екипа су родитељи, уместо Аљоше Ђидића. Али, с њим ме је занимало да видим контрапункт, како он види родитељство или будуће родитељство. Да ли се ми понекад понашамо као нека секта која подразумева ствари, па онда да нам каже да ли то може да се чита и ван тога, да ли је јасно и шта то значи.
Текст и фото: Игор Бурић