POGLEDALI SMO ARTISTIČAN CRTANI FILM „POPLAVA” Mačka, pas, kapibara i lemur u potrazi za smislom

Zapravo, teško je to bilo i proveriti na jednoj od projekcija u novosadskoj „Areni sinepleks“. Deci gotovo ni traga, ni glasa. Samo jedan roditelj sa ćerkom predškolskog uzrasta, koji je uspeo da izađe na nekoliko minuta i ostavi dete samo, a kad se vratio, do kraja projekcije držao je upaljen telefon, slikao i snimao scene iz filma. 

Tako nekako se provela i mala crna maca, glavni junak filma pomalo nesrećno prevedenog kao „Poplava“, jer reč je o toku (Flow). Tok može, kao što bi svi trebalo da znamo, da se odnosi na tok reke ili vremena. U umetnosti, može da označava tok misli, tok radnje čak. 

Istina je da u filmu voda počinje sve da plavi, međutim, upravo je tok to što je uz glavnog junaka mačku, pa i grupu životinja koju čine još lemur, kapibara i zlatni retriver, ono što obeležava radnju filma. 

Sve se menja. Nepoverljivost mačke prema psima, njihov interes da je vijaju, kapibarina nezainteresovanost, lemurova samodovoljnost, nivo vode, atmosfera filma, od realizma do fantastike, sve je to u stalnom toku. 

Lepota ovog filma jeste to što prikazuje životinje nezavisno od čoveka

Zašto bi se ćerka koju je ostavio tata na nekoliko minuta i njegova usmerenost na telefon mogla uporediti sa radnjom filma kojom dominira mala crna maca? 

Pa, i ona je usamljena, a svet ljudi deluje odsutan, iako se u filmu vide njegove naznake u kućama, gradovima, pa i rukotvorinama. 

Neko bi rekao da je svet prikazan u filmu „Poplava“ apokaliptičan, neko postapokaliptičan, neko da je nastao pre svih katastrofa, van (toka) vremena, ali jedno je sigurno: u njemu nema ljudi kao likova, niti je životinjama podarena sposobnost govora, kao što to obično biva u crtanim filmovima. 

To što njihove osobine podsećaju na čoveka, to je samo zato što je čovek navikao da je centar sveta. Čak i kada upoređuje sebe sa životinjama. 

Lepota ovoga filma jeste to što on prikazuje životinje nezavisno od njega. Nezavisno od nekih banalnih ili čak i onih dubokosmislenih, alegoričnih priča na koje smo poprilično naviknuti. 

Ovim životinjama u „Poplavi“ čovek ne treba, nema on šta da radi sa njima. Efekat je toliko snažan da sam posle filma, kao opčinjen, počeo da uočavam koliko karaktera imaju ta dvonožna, četveronožna „ljudska“ bića. 

Ljudska – po svom dostojanstvu da sama sebi budu centar sveta. Čak i onda kada za to nismo izumeli neki drugi jezik osim crtanog filma. 

Neki tehnički aspekti ovog filma su taj da estetika crteža veoma podseća na realnost. Isprva mi se nije učinilo kao dovoljno kreativan, međutim dramaturška, idejna nadgradnja samog filma odnela je prevagu nad doživljajem u nekoliko scena da se crtani može posmatrati praktično poput dokumentarca. 

Naziv „animirani“ bi više odgovarao samoj žanrovskoj oznaci zato što se koristio softverski program koji je bliži animaciji nego crtežima. Besplatan softverski program, što je važna politička dimenzija filma. 

Takođe, unutar nje mogla bi da se posmatra i odluka da se ne stvara nijedan unapred zadati postupak, nego da se prati razvoj ideje kroz posmatranje ponašanja životinja. Veoma inspirativna metoda koja je dala vrlo podsticajan rezultat, čak i kad se posmatraju i „animiraju“ ljudska bića iz svog vlastitog, pa i bioskopskog okruženja.