INTERVJU: ANDREJA KARGAČIN, UMETNICA Iskra naše kulture
Ne postoji prikladniji naziv za Andreju Kargačin do – umetnica. Takođe, rekao bih da joj veoma pristaje ime nagrade Kulturnog centra Vojvodine “Miloš Crnjanski” koju je upravo dobila - “Iskra kulture”.
Upoznao sam je kao bivšu balerinu, na festivalu “Pokretnica”. Posle sam saznao da režira, radi koreografije, kao i da je napisala dve knjige. Članica je kolektiva “Šok zadruga”.
Njena zvanična biografija kaže da je završila srednju Baletsku školu u Novom Sadu. Išla je i u umetničku školu “Bogdan Šuput”. Diplomirala je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Najviše sarađuje sa internacionalnom kustoskinjom i agentkinjom Kjarom Isadorom Artiko, trenutno angažovane na projektu izučavanja građe o Musolinijevoj ljubavnici Klari Petači.
- Sad sam prvi put u životu, ovog meseca, prodala rad gradu u kolekciju, Novom Sadu - dodaje Andreja u razgovoru, dok iskri rečima, mada kaže da ne voli da priča o onome što je bilo, što je radila. Više voli da govori o onome što će doći, što je uzbuđuje, kao budućnost, kao pokreti na ulicama...
Pa, ti i slikaš! Šta si radila?
- To mi je stari rad. Mislim , stari, ima godinu dana. Meni je to staro. Napravljen je od ljudskih i kulturnih otpadaka. Iz serije je koja se zove “Neugenika”, koja sada ima i mašine i biljke i sve što je mrtvo. Šta je ljudski otpad to ostavljam na maštu. Sve što se pomisli, to i jeste. Ali, jako su lepi ti radovi. Ne izgledaju kao da su od đubreta. Prapraideja je bila da se biološki otpad iskoristi kao materijal, jer je on jedino što meni potpuno pripada. Nije nikakav trošak. Zanimaju me materijalni načini nastanka stvari i njihove prodaje. Super mi je kod tih radova što su svaki put čista zarada, a nula troška. Osim vremena. Ja sam užasno puno vremena potrošila praveći ih, a sad, kako se to naplaćuje, užasno me zanima.
Da li onda i to, poput mnogih „nevidljivih” delatnosti tipa domaćica, spada u kategoriju neplaćenog rada?
- Jako puno. Teško je odrediti kada umetnik ili umetnica rade. To je kompleksna stvar zato što ako sam ja četiri sata na probi da, ja sam četiri sata na poslu. I tada bar sat sigurno otpadne na gluposti. A kad sam kući i gledam film, ispada da gledam film za sebe, iako mi to treba da iskoristim. Tako ispada da uvek radim, a to ne može nikako da se naplati. Kako bi uopšte izgledao cenovnik za to!? A samostalni umetnik ne može da digne kredit, izda fakturu, sam sebi sve plaća, a krovna suma koju može da zaradi je 600.000 godišnje, što je apsurdno.
Svestranost nije nužnost
Nekad su svestrane umetnike nazivali renesansnim ličnostima. Da li je to slučaj i sa tobom, ili je tvoja svestranost odraz duha vremena?
- Jako rano sam krenula da radim. To je odraz privilegije u kojima sam odrasla. Moji roditelji su shvatili da mene to zanima i nisu me terali da učim matematiku. Danas se mnogo ljudi bavi različitim stvarima i to je normalan tok. U budćnosti će još više toga da bude. Potpuno sam sigurna. Pogotovo kad se uključi automatizacija nekih procesa. Meni su sve t emoje prakse povezane. Ja čak koristim isti materijal u svojim radovima. Do kraja 20. veka užasno je važno bilo da umetnici budu tehnički vešti. I tihi. Sada se pomerila težnja ka tome da budu pametni i lucidni. To nije ni dobro ni loše. Samo je odlika vremena. I nije nužnost.
Što se tiče tvog gastarbajterskog angažmana, kako si se tu (s)našla?
- Mnogo ljudi to ne zna, nisam bila ažurna i kačila, mrzi me i plaše me te društvene mreže. Sad ima već četiri godine kako gastarbajtujem. Sve je počelo 2020. kada sam upoznala kustoskinju Kjaru Isadoru Artiko koja je bazirana u Veneto regiji Italije, delu koji se graniči sa Slovenijom. Ima mnogo para tu, a ona je žena odatle i u jednom trenutku je odlučila da batali umetničku produkciju... Sad je najviše zanima performans. Ima 38 godina, što je za kustosa kao da ima 13. Ona je videla moj rad iz Venecije, gde sam predstavila svoj prvi performans. Nikad mi nije prošao projekat u Kragujevcu, ili tako nešto, što mi je potpuni hit. Ne razumem tu logiku, ni logistiku. Ona je mene pozvala na rezidenciju, međutim jako smo se lepo skontale i sad sam već uradila četiri performansa s njom. I grupne i solo izložbe... Svašta smo radile. Na primer, Monfalkone je grad u kojem žive isključivo ljudi koji rade u brodogradilištu i ima jedan veliki deo stanovništva iz Bangladeša. Svi rade u fabričkom kompleksu Finkantijeri i bukvalno su izrabljivani. Žive u getu. Iako je ceo Monfalkone nešto kao predgrađe Trsta koje je izgradio Musolini, oni žive u Pancanu, koji je još manji. Svi umetnici tamo bezuspešno pokušavaju da uspostave kontakt sa njima, ali ja sam uspela jer sam otišla u kafanu sa njima i gastosima iz Makedonije i onda sam na rezidenciji napisala pesme o kapitalizmu. Neke su ušle u moju “Elenu” (knjiga poezije “Slobodni dani Elene Čaušesku” - prim. nov.), neke nisu, slobodnolebdeće su i onda smo ih prevele na italijanski, engleski i bengali. I to smo našli čoveka iz te zajednice da ih prevede. Dobila sam otpatke od jedara i napisala sam te pesme na njima, na četiri jezika. Sa publikom sam to ušivala i sada je logistički pakao da to jedro zakačimo za brod koji bi otplovio od Monfalkonea do Trsta, među kruzere koji se tamo i prave. Taj performans je trajao četiri sata i prvi put je neko od zapadnih umetnika integrisao tu zajednicu iz Bangladeša u italijansko društvo.
Da se vratimo u konkretne cipele - šta za tebe znači biti iskra kulture, kao formulacija nagrade koju si dobila pred kraj 2024?
- Lepa je to stvar. Znači mi zato što sam je dobila kao članica “Šok zadruge”. To nije nikakva akademija, niti institucija bilo čega, nego organska ustanova - ne-ustanova koja je nastala na osnovu protesta devedesetih. Važno mi je i zato što sam slobodna umetnica, koja deluje većinski na nezavisnoj sceni, bavim se neoavangardom. I to je neko prepoznao. Sa druge strane, čudno mi je zato što ne znam da li je to moj svet, da li se ja tu osećam kod kuće, ali lepo je. Šta fali!
