Sećanje na legendarnog džez trubača, kompozitora, aranžera Duška Gojkovića

Imao sam tu privilegiju da razgovaramo pred njegov posledenji nastup na Novosadskom džez festivalu. Široka košulja, farmerice, patike, pokreti smireni, take it easy… Govori tiho, a njegov meki vokal obojen je američkim akcentom, mada se tu i tamo prošvercuje i neka reč na nemačkom. Davno je otišao “preko”, još tamo početkom šezdesetih godina prošlog veka, najpre u Nemačku, potom SAD, a onda ponovo Nemačka... 

– Nadam se da nećemo o mojoj biografiji. Sve to već ima napisano – s osmehom mi je rekao… i prepričao anegdotu o susretu sa izvesnom mladom novinarkom, koju je redakcija poslala da s njim napravi intervju, a ona ga prvo pitala: “Da li ste vi poznati”…

I šta da joj čovek odgovori, mislim ja. Pred njom sedi jedan od najvećih trubača u istoriji džeza, čovek koji je muzicirao i prijateljevao sa Majnardom Fergusonom, Vudijem Hermanom, Majlsom Dejvisom, Dizijem Gilespijem, Fredijem Habardom, Kenijem Klarkom, Četom Bejkerom … zbog kojeg je Enriko Rava, danas evropska i svetska zvezda, uopšte počeo da svira trubu.

Ispričao sam Dušku taj detalj, koji je Rava svojevremeno na Umbrija džez festivalu otkrio mom kolegi Viti Simurdiću, a ovaj preneo meni…

– Ozbiljno? Nisam za to znao. Odličan trubač i moj veliki prijatelj... A da li si čuo priču otkud ja s trubom? Kada smo bili u gimnaziji, počeli su da dolaze američki filmovi, Holliwood production, “Bal na vodi” i Harry James, pa Kirk Daglas - “Mladić s trubom”… I nama se ta muzika svidela, big-bend, baš dobro. Bežali smo iz škole i gledali te filmove 10-15 puta. A onda nam se dogodio i Vojs of Amerika  Wilis Conover je svako veče puštao sat džeza. Tada sam prvi put čuo trubača Roja Elridža, on je bio pravi svinger, meni se dopalo kako svira. I rekao sam – to je moja muzika, hoću to da sviram… 

U vreme kada je Duško počinjao,džezeri su stasavali “po sluhu” – osnove instrumenta se jesu učile u muzičkoj školi, ali to što su svirali Elriy, Gilepsi ili Sačmo, mladi džezeri su morali sami da savladaju, uglavnom slušajući radio, ređe ploče, tek tu i tamo po notama koje su dobijali u Američkoj čitaonici u Knez Mihajlovoj…

– Danas je sve sažvakano. U školama i na akademijama imaju ril buk sa džez standardima, Charlie Parker, Horace Silver… Naučili su instrument, čitaju note, ali kada im mi stariji ponekad držimo radionice, pokaže se da većina njih zapravo zna samo desetak stvari, i to po pravilu novijih, od Coltraina pa nagore, a da ništa pre toga nisu slušali. I posle nekoliko godina se to pročešlja i na kraju od stotine njih sve dođe na tri-četiri, koji stvarno sviraju dobro, imaju talenta, ritma, imaju “uvce”, ali i personality.

A ovi ostali postanu profesori, dodao je uz osmeh. 

– Znaš, moraju da prođu godine da nađeš svoj put, stil, sound… Sa ovim mlađim je problem što korektno sviraju instrumente, ali često nemaju svoj pečat. To je ono kad s ponosom kažeš: ja ovako sviram. Mnogo toga može da se nauči, ali ima i stvari koje ne mogu. Kao što reče moj prijatelj Majls Dejvis, nažalost odavno pokojni (Tu je, sećam se, Duško s pomalo setnim smeškom pogledao gore i mahnuo rukom “bye, bye, blackbird”. Sad će, cenim, tamo negde gore ponovo svirati zajedno, kao kadgod u Njujorku. Bye, bye, Goodfellas)… Veče nakon jedne svirke u klubu stojimo za barom i ja ga pitam: sinoć kad ste svirali, treća stvar, kako ide srednji deo, koja harmonija… A on će: nije važno šta sviraš nego kako ti to sviraš… Sve se, dakle, svodi na to – ili imaš, ili nemaš…

U februaru 1961, nakon nekoliko ploča snimljenih u Nemačkoj, Duško Gojković je u studiju Radio Beograda na prvom autorskom projektu okupio International Jazz Octet, u kojem su svirali majstori koji će kasnije činiti okosnicu čuvenog Klark-Boland big benda: Keni Klark (bubnjevi), Frensi Boland (klavir), Karl Čarli Dru (tenor saksofon) i Derek Hambl (alt saksofon). Šest tada snimljenih kompozicija i danas zvuči fenomenalno, ali sam ipak pitao Duška da li bi, da sutra ulazi u studio, one zvučale drugačije…

– Posle svih tih godina sigurno da bih pojedine stvari drugačije odsvirao. Ali kada slušam te neke moje prve snimke, vidi se da je materijal tu, da ima štofa. Pretpostavljam da su me zato ovi velikani poput Majlsa Dejvisa i Dizija Gilespija i primili u svoje društvo, da sa njima sviram, ali i da se družimo. Majls mi je, inače, i puno pomogao. Čuo me je u Minhenu u nekom klubu, tamo je slučajno došao posle koncerta, uzeo je trubu i svirao sa mnom ceo set. Svetski majstor a ja dolazim sa Balkana, from nowhere. Sedimo posle za stolom i on me pita: kad ćeš ti da dođeš u Njujork. Who the fuck? Nobody knows me. A ni ja tamo nikoga ne znam. On mi da svoj broj i kaže: kad dođeš, pozovi me. Mislio sam da će već sutra on na to zaboraviti. Ali nije.

Pričali smo i o tome koliko se od početka šezdesetih džez menjao, prošao dosta faza, od svinga, bi-bapa do modalnog, free, jazz-rok, fusions… i činjenici da, i pored toga, Duško svoj stil u osnovi nikada nije menjao, samo ga je usavršavao…

– Jednog dana moraš da odlučiš kojim ćeš putem ići, a ne da sviraš kako vetar duva. Recimo, kada je došao taj free jazz, Kolmen i društvo, znao sam da je to za nekog možda dobro, ali da nije za mene. Neki su, međutim, poput Sonija Rolinsa, koji je bio hard baper, pod tim uticajem promenili stil. Naravno, jeste teško da ostaneš na svom putu, ali ja sam tu malo bio tvrdoglav. Nikada u životu nisam nešto menjao iz komercijalnih razloga. Nisam plivao nizvodno, uvek uzvodno, i to mi nije smetalo. Uostalom, ako svaka tri meseca menjaš “jezik”, pa malo sviraš kao Dizi, onda kao Don Čeri, gde si onda ti…

Davno pre “formalne” pojave etno džeza, Duško Gojković je u svojim kompozicijama negovao balkanski saund. Ipak, priznao mi je da je prošlo dosta vremena dok to nije bilo prihvaćeno.

– I pre mene je bilo takvih pokušaja. Ali po pravilu je to bilo uzimanje neke narodne pesme, pa se onda pravio aranžman za orkestar, bez izvorne kreacije. A ja sam težio tome da balkanski melos, tu razbijenu ritmiku, harmonije, dovedem na džez nivo, da to zvuči moderno. Posle su mi kolege Amerikanci govorili: e, to je nešto što ste nam vi Evropljani doneli, to mi nismo imali... I danas se u džez enciklopedijama to zove „Balkan džezom”. Eto, ipak sam nešto kreativno uneo u istoriju džeza, tako kažu...

Veče nakon našeg razgovora otvorio je Novosadski džez festival. „Ja sam Duško Gojković, trubač”, izgovorio je na velikoj sceni Srpskog narodnog pozorišta praćen ovacijama prepune sale. A meni, priznajem, srce bilo puno. Ej, pa on je sa mnom više od sat i po pričao kao sa starim, dobrim prijateljem. Sjajan je tip bio taj Duško Gojković.

M. Stajić