Сећање на легендарног џез трубача, композитора, аранжера Душка Гојковића

Имао сам ту привилегију да разговарамо пред његов последењи наступ на Новосадском џез фестивалу. Широка кошуља, фармерице, патике, покрети смирени, таке ит easy… Говори тихо, а његов меки вокал обојен је америчким акцентом, мада се ту и тамо прошверцује и нека реч на немачком. Давно је отишао “преко”, још тамо почетком шездесетих година прошлог века, најпре у Немачку, потом САД, а онда поново Немачка... 

– Надам се да нећемо о мојој биографији. Све то већ има написано – с осмехом ми је рекао… и препричао анегдоту о сусрету са извесном младом новинарком, коју је редакција послала да с њим направи интервју, а она га прво питала: “Да ли сте ви познати”…

И шта да јој човек одговори, мислим ја. Пред њом седи један од највећих трубача у историји џеза, човек који је музицирао и пријатељевао са Мајнардом Фергусоном, Вудијем Херманом, Мајлсом Дејвисом, Дизијем Гилеспијем, Фредијем Хабардом, Кенијем Кларком, Четом Бејкером … због којег је Енрико Рава, данас европска и светска звезда, уопште почео да свира трубу.

Испричао сам Душку тај детаљ, који је Рава својевремено на Умбрија џез фестивалу открио мом колеги Вити Симурдићу, а овај пренео мени…

– Озбиљно? Нисам за то знао. Одличан трубач и мој велики пријатељ... А да ли си чуо причу откуд ја с трубом? Када смо били у гимназији, почели су да долазе амерички филмови, Holliwood продуцтион, “Бал на води” и Harry Јамес, па Кирк Даглас - “Младић с трубом”… И нама се та музика свидела, биг-бенд, баш добро. Бежали смо из школе и гледали те филмове 10-15 пута. А онда нам се догодио и Војс оф Amеrika  Wilis Цоновер је свако вече пуштао сат џеза. Тада сам први пут чуо трубача Роја Елриџа, он је био прави свингер, мени се допало како свира. И рекао сам – то је моја музика, хоћу то да свирам… 

У време када је Душко почињао,џезери су стасавали “по слуху” – основе инструмента се јесу училе у музичкој школи, али то што су свирали Elriy, Гилепси или Сачмо, млади џезери су морали сами да савладају, углавном слушајући радио, ређе плоче, тек ту и тамо по нотама које су добијали у Америчкој читаоници у Кнез Михајловој…

– Данас је све сажвакано. У школама и на академијама имају рил бук са џез стандардима, Charlie Паркер, Хораце Силвер… Научили су инструмент, читају ноте, али када им ми старији понекад држимо радионице, покаже се да већина њих заправо зна само десетак ствари, и то по правилу новијих, од Цолтраина па нагоре, а да ништа пре тога нису слушали. И после неколико година се то прочешља и на крају од стотине њих све дође на три-четири, који стварно свирају добро, имају талента, ритма, имају “увце”, али и personality.

А ови остали постану професори, додао је уз осмех. 

– Знаш, морају да прођу године да нађеш свој пут, стил, соунд… Са овим млађим је проблем што коректно свирају инструменте, али често немају свој печат. То је оно кад с поносом кажеш: ја овако свирам. Много тога може да се научи, али има и ствари које не могу. Као што рече мој пријатељ Мајлс Дејвис, нажалост одавно покојни (Ту је, сећам се, Душко с помало сетним смешком погледао горе и махнуо руком “bye, bye, блацкбирд”. Сад ће, ценим, тамо негде горе поново свирати заједно, као кадгод у Њујорку. Bye, bye, Goodfellas)… Вече након једне свирке у клубу стојимо за баром и ја га питам: синоћ кад сте свирали, трећа ствар, како иде средњи део, која хармонија… А он ће: није важно шта свираш него како ти то свираш… Све се, дакле, своди на то – или имаш, или немаш…

У фебруару 1961, након неколико плоча снимљених у Немачкој, Душко Гојковић је у студију Радио Београда на првом ауторском пројекту окупио Интернатионал Jazz Оцтет, у којем су свирали мајстори који ће касније чинити окосницу чувеног Кларк-Боланд биг бенда: Кени Кларк (бубњеви), Френси Боланд (клавир), Карл Чарли Дру (тенор саксофон) и Дерек Хамбл (алт саксофон). Шест тада снимљених композиција и данас звучи феноменално, али сам ипак питао Душка да ли би, да сутра улази у студио, оне звучале другачије…

– После свих тих година сигурно да бих поједине ствари другачије одсвирао. Али када слушам те неке моје прве снимке, види се да је материјал ту, да има штофа. Претпостављам да су ме зато ови великани попут Мајлса Дејвиса и Дизија Гилеспија и примили у своје друштво, да са њима свирам, али и да се дружимо. Мајлс ми је, иначе, и пуно помогао. Чуо ме је у Минхену у неком клубу, тамо је случајно дошао после концерта, узео је трубу и свирао са мном цео сет. Светски мајстор а ја долазим са Балкана, фром nowhere. Седимо после за столом и он ме пита: кад ћеш ти да дођеш у Њујорк. Who the фуцк? Nobody knows ме. А ни ја тамо никога не знам. Он ми да свој број и каже: кад дођеш, позови ме. Мислио сам да ће већ сутра он на то заборавити. Али није.

Причали смо и о томе колико се од почетка шездесетих џез мењао, прошао доста фаза, од свинга, би-бапа до модалног, фрее, jazz-rok, фусионс… и чињеници да, и поред тога, Душко свој стил у основи никада није мењао, само га је усавршавао…

– Једног дана мораш да одлучиш којим ћеш путем ићи, а не да свираш како ветар дува. Рецимо, када је дошао тај фрее jazz, Колмен и друштво, знао сам да је то за неког можда добро, али да није за мене. Неки су, међутим, попут Сонија Ролинса, који је био хард бапер, под тим утицајем променили стил. Наравно, јесте тешко да останеш на свом путу, али ја сам ту мало био тврдоглав. Никада у животу нисам нешто мењао из комерцијалних разлога. Нисам пливао низводно, увек узводно, и то ми није сметало. Уосталом, ако свака три месеца мењаш “језик”, па мало свираш као Дизи, онда као Дон Чери, где си онда ти…

Давно пре “формалне” појаве етно џеза, Душко Гојковић је у својим композицијама неговао балкански саунд. Ипак, признао ми је да је прошло доста времена док то није било прихваћено.

– И пре мене је било таквих покушаја. Али по правилу је то било узимање неке народне песме, па се онда правио аранжман за оркестар, без изворне креације. А ја сам тежио томе да балкански мелос, ту разбијену ритмику, хармоније, доведем на џез ниво, да то звучи модерно. После су ми колеге Американци говорили: е, то је нешто што сте нам ви Европљани донели, то ми нисмо имали... И данас се у џез енциклопедијама то зове „Балкан џезом”. Ето, ипак сам нешто креативно унео у историју џеза, тако кажу...

Вече након нашег разговора отворио је Новосадски џез фестивал. „Ја сам Душко Гојковић, трубач”, изговорио је на великој сцени Српског народног позоришта праћен овацијама препуне сале. А мени, признајем, срце било пуно. Еј, па он је са мном више од сат и по причао као са старим, добрим пријатељем. Сјајан је тип био тај Душко Гојковић.

М. Стајић