SLOVO POVODOM NAGRADE „MEŠA SELIMOVIĆ” SELIMIRU RADULOVIĆU Povratak izvoru vrednosti

Oslonjen na duhovni univerzum Svetog pisma, ovaj pesnik je u proteklih dvadesetak godina, kao malo ko u savremenoj srpskoj književnosti, bez zadrške „prevodio“ biblijske epizode u stihove, i smisao Biblije činio putokazom za savremenog čoveka, zalutalog u epohi koja je prokockala sva svoja obećanja o slobodi, jednakosti i bratstvu. Poenta koju je Radulović ne jednom sugerisao, jeste u tome da je za čovekov epohalni oporavak neophodan njegov povratak izvoru svake vrednosti.

Mnoge generacije umetnika su svoje horizonte oblikovale upravo od građe koju im nudi Sveto pismo. To važi i za poeziju pesnika koji živi u 21. veku, i deli sa svojim savremenicima strahove i nade sa kojima ih suočava istorijski trenutak, raspet između nezaustavljive globalizacije i očajničke potrebe da se očuvaju lokalne vrednosti. A to je moguće izvesti upravo onom misaonom i životnom tendencijom, koja je bila univerzalna, globalna, i onda kada je svaki segment sveta bio samo lokalan. Hrišćanstvo je, dakle, i u jednom i u drugom pogledu, za pesnika moralo da bude odgovor na izazove savremenosti.

U Zapisu na stubu, jerusalimskom, pored samog biblijskog pra-teksta, a u istoj smisaonoj atmosferi, pojavljuje se još jedan izvor inspiracije – bogotražiteljski spisi i žitija svetitelja. Pri tome se poseban afinitet pokazuje prema idejama koje stižu iz okrilja tzv. negativnog, apofatičkog bogoslovlja i njegovih paradoksalnih zapažanja. Time postignuti efekti su višestruki. Prvo, dobro postavljen, paradoks je sam po sebi pesnički produktivan. Drugo, tematsko-motivski prostori pesme se mogu snažno proširiti kontekstualnim i asocijativnim vezama. Treće i najvažnije, preuzimanjem načina govora i govornih pozicija apofatičkog bogoslovlja uvećava se izražajni potencijal pesama, pogotovo ukoliko se one ostvaruju kao dijalog, čime se u igru uvode različite perspektive, što sa svoje strane dinamizuje pesnički iskaz i daje pesniku veću slobodu u oblikovanju različitih govornih perspektiva.

Pored nekoliko ciklusa sačinjenih od većeg broja pevanja, najčešće kratkih, čiji obim retko prelazi dvadesetak kratkih stihova, u knjizi Zapis na stubu, jerusalimskom nalazi se i poema „To sam ja, Oče moj!“, od čak 145 stihova znatnije dužine, koja već samim svojim obimom zahteva da bude posebno posmatrana. 

Njena tema je poverenje u viši smisao, njegovo prisustvo, i radost zbog tog poverenja. U životnim promenama i preobražajima može da dođe trenutak kada zapreti negativno, demonsko načelo, ali to nije poslednja reč, niti poslednji događaj. Apokaliptičko zbivanje epohe i drama pojedinca ne okončava se u krugovima pakla – jer tek predstoji trenutak

Kad uz zvuk trube, 

glasnika, krilatih,

Iz kruga pakla \

u krug svetla stupaš.

Tamo gde savremeni čovek, koji je oslepeo za čudo, ne vidi ništa, ili, još gore, zuri u samu prazninu, Radulovićevi posvećeni starci vide čitavu dramu čoveka u svim vremenima, upućuju mu upozorenja i mole ga da se čuva od opasnosti koje mu prete, osvešćujući ga u tome da je on sam sebi najveća opasnost. U onoj meri u kojoj su i sami još uvek ljudi, to upozorenje važi i za njih same, koji su našli svoju meru ali za nju svakoga dana moraju iznova da se izbore. Jer onaj ko prestane da se bori, da stalno zaslužuje spasenje, već je izgubljen. 

Saša Radojčić