СЛОВО ПОВОДОМ НАГРАДЕ „МЕША СЕЛИМОВИЋ” СЕЛИМИРУ РАДУЛОВИЋУ Повратак извору вредности
Поезија Селимира Радуловића се јасно издваја на шароликом поетичком пољу новијег српског песништва, са једне стране, по тематско-мотивском слоју испуњеном представама о религијском односу, а са друге, високо артифицијелим исказом, чија реторика је блиска (нео)класицистичком изразу.
Ослоњен на духовни универзум Светог писма, овај песник је у протеклих двадесетак година, као мало ко у савременој српској књижевности, без задршке „преводио“ библијске епизоде у стихове, и смисао Библије чинио путоказом за савременог човека, залуталог у епохи која је прокоцкала сва своја обећања о слободи, једнакости и братству. Поента коју је Радуловић не једном сугерисао, јесте у томе да је за човеков епохални опоравак неопходан његов повратак извору сваке вредности.
Многе генерације уметника су своје хоризонте обликовале управо од грађе коју им нуди Свето писмо. То важи и за поезију песника који живи у 21. веку, и дели са својим савременицима страхове и наде са којима их суочава историјски тренутак, распет између незаустављиве глобализације и очајничке потребе да се очувају локалне вредности. А то је могуће извести управо оном мисаоном и животном тенденцијом, која је била универзална, глобална, и онда када је сваки сегмент света био само локалан. Хришћанство је, дакле, и у једном и у другом погледу, за песника морало да буде одговор на изазове савремености.
У Запису на стубу, јерусалимском, поред самог библијског пра-текста, а у истој смисаоној атмосфери, појављује се још један извор инспирације – боготражитељски списи и житија светитеља. При томе се посебан афинитет показује према идејама које стижу из окриља тзв. негативног, апофатичког богословља и његових парадоксалних запажања. Тиме постигнути ефекти су вишеструки. Прво, добро постављен, парадокс је сам по себи песнички продуктиван. Друго, тематско-мотивски простори песме се могу снажно проширити контекстуалним и асоцијативним везама. Треће и најважније, преузимањем начина говора и говорних позиција апофатичког богословља увећава се изражајни потенцијал песама, поготово уколико се оне остварују као дијалог, чиме се у игру уводе различите перспективе, што са своје стране динамизује песнички исказ и даје песнику већу слободу у обликовању различитих говорних перспектива.
Поред неколико циклуса сачињених од већег броја певања, најчешће кратких, чији обим ретко прелази двадесетак кратких стихова, у књизи Запис на стубу, јерусалимском налази се и поема „То сам ја, Оче мој!“, од чак 145 стихова знатније дужине, која већ самим својим обимом захтева да буде посебно посматрана.
Њена тема је поверење у виши смисао, његово присуство, и радост због тог поверења. У животним променама и преображајима може да дође тренутак када запрети негативно, демонско начело, али то није последња реч, нити последњи догађај. Апокалиптичко збивање епохе и драма појединца не окончава се у круговима пакла – јер тек предстоји тренутак
Кад уз звук трубе,
гласника, крилатих,
Из круга пакла \
у круг светла ступаш.
Тамо где савремени човек, који је ослепео за чудо, не види ништа, или, још горе, зури у саму празнину, Радуловићеви посвећени старци виде читаву драму човека у свим временима, упућују му упозорења и моле га да се чува од опасности које му прете, освешћујући га у томе да је он сам себи највећа опасност. У оној мери у којој су и сами још увек људи, то упозорење важи и за њих саме, који су нашли своју меру али за њу свакога дана морају изнова да се изборе. Јер онај ко престане да се бори, да стално заслужује спасење, већ је изгубљен.
Саша Радојчић