SIMON GRABOVAC, KNJIŽEVNIK: Dozivanje poema

Kako sam autor pojašnjava, antologija „Nenadmašne poeme” predstavlja sasvim nov pokušaju da se neke pojave u srpskoj poeziji, koje nisu na sličan način razmatrane, sada sagledaju kao moguća celina, i to kroz vizuru jednog dužeg vremenskog perioda, budući da su u fokusu autori rođeni između 1841. i 1948, „sa svim svojim istostima i razlikama”.

 Pomalo iznenađuje činjenica da je knjiga „Nenadmašne poeme“  zapravo prva antologija u srpskoj književnosti koja se isključivo fokusira na ovaj pesnički oblik. A nije da nema vrhunskih poema, naprotiv...

– Susrećući se sa složenom i skoro neuhvatljivom problematikom poemskog stvaralaštva u nas i pokušavajući načiniti jedan smislen i dobar antologičarski pregled i, samim tim, ponuditi neki unutarnji red tom ogromnom pesničkom prostranstvu, koje se prostire, moglo bi da se tvrdi, u svim pravcima; dakle, taj nalog razumevanja šume različitih tematskomotivskih osa i pesničkih pristupa, u prvom trenutku, učinio mi se skoro uzaludnim. Čak i u onim slučajevima koji su svoje oslonce nalazili u srodnim temama ili u poemama drugih autora. Ali što je vreme više proticalo u bavljenju ovom problematikom, sve više su se iscrtavale neke od osnovnih odlika i linija razumevanja. No, i one su zahtevale postavljanje jasno definisanih umetničkih kriterijuma i drugih ograničenja. Zbog toga, a i zbog nekih, vanknjiževnih, razloga morao sam sebi višestruko odrediti prostor i sadržaj delovanja. To mi je omogućilo da se ratosiljam mnoštva nepotrebnih dilema i problema. No, i pored toga posao je bio vraški zahtevan i težak i trebalo je doneti neke veoma teške odluke, odluke koje mogu izazvati podozrenja, ali i priznanja, ukoliko vreme bude radilo za njih. A što se tiče antologičarskog konteksta, i tu ova antologija zauzima izdvojeno mesto. Ona nije još jedno od mnogih viđenja srpske poezije, već sasvim novo i prekopotrebno sabiranje proizvoda jednog specifičnog pesničkog oblika, koji kod nas još nije sagledavan u jednoj mogućoj celini i koji, takoreći, vapi za takvim naporom. Možemo da pomenemo samo izbor Pere Zupca, ali on se zadržao isključivo na ljubavnim poemama. 

Antologičar pre svega treba da bude pažljivi čitač, navodite u predgovoru. A kada je, uz to, i pesnik – da li je to dodatna prednost ili čak može biti mana?

– To je prednost ako autor čita i druge pesnike, teorijsko-kritičke radove, a mana ako čita samo sebe. Ovo pitanje, takođe, priziva i nesporazume, primedbe. Naravno, i one su uvek moguće. I verovatno će ih biti, ali mnogo više onih koje idu od usta do usta. Međutim, ja sam pokušao da svoj izbor ogradim, zaštitim što je više moguće, da tako kažem. Bez obzira na sve, ono što garantuje kvalitet su pre svega poeme. Od njih polaze i u njih se vraćaju pohvale i pokude, a, po svemu sudeći, one se same od sebe više nego uspešno brane. 

 

 I sami otvarate pitanje oblikovanja neke antologije: da li su u izboru presudni estetski kriterijumi ili neki drugi, poput potrebe da pošto-poto određeni autor bude zastupljen. Šta je Vas vodilo? 

– Ali, da prvo navedemo u čemu se ova antologija razlikuje od drugih i šta je njena suština. S jedne strane posmatrano, više nego jasno je da je, pogotovo  u poslednjih pola veka, poemsko stvralaštvo veoma naraslo, tematski se usložnilo i kvalitetno izdiglo. I do sada su u većini antologija ključne pesme bile poeme. Čak su one neke od najlepših i najuspelijih dela u našem poemskom stvaralaštvu. Druga bitna odlika je da su poeme izuzetno usložnile pesničko iskustvo na tematskom planu i obogatilo pristupima. Stvorila se jedna neverovatna mreža uzajamnih odnosa, poticaja, dozivanja, koja, u konačnici,  našu pesničku scenu potpuno drugačije boji. Slika o njoj sasvim je drugačija posle ove Antologije. A i neki drugi vidovi našeg povesnog hoda dobili su novu dimenziju: presudni istorijski trenuci, tema rodoljublja, neki toponimi, ljubav, imaginarni svetovi, razumevanje savremenog sveta, eros. Bez imalo zadrške moglo bi da se ustvrdi da poemsko stvaralaštvo  sudbinskije i suštinskije prati savremenu egzistenciju nego ostatak poezije. Eto, i ovo su bili neki od vodiča. Ali samo vodiči, književni kriterijumi su uvek odlučujući. 

 Antologija obuhvata pesnike rođene između 1841. i 1948. godine. Zašto ne i one iz kasnijih poratnih generacija?

– Savremenim poemskim stvaralaštvom, ili još preciznije, onim koje sada nastaje, nisam se bavio, mada je prva ideja i to podrazumevala. Dva ključna razloga su književna, a jedan, isto tako važan, je neknjiževni. Podrazumeva se da postoji dosta dobrih poema i u ovom korpusu, da postoje pesnici koji svoje, skoro ukupno, stvaralaštvo zasnivaju na ovom obliku. Međutim, niti je ono na pravi način kritički valorizovano, niti  je čak i sveukupna poetska materija u antologičarskom smislu kvalitetno i argumentovano sagledana. Postoje neki izbori koji su tipa urbanog ili rokenrol određenja, pa generacijski obeleženi ili oni što pripadaju vremenski određenom periodu, koji svojom delimičnošću samo ukazuju na neke od vladajućih trendova ili nude preovlađujuće slike moći pojednih centara. A ovo su već neknjiževni prostori, a ja u taj zverinjak nisam bio u ovom trenutku spreman da kročim. A i problem sa kojim sam se suočio u radu na Antologiji pokazao se kao veoma ozbiljan i skoro nesavladiv. Jer, prvo se trebalo izboriti sa izborom poema, literaturom i kritičkim tekstovima, doneti odgovorne odluke sa uključivanjem neuključivanih, odlučiti se za oblik ucelovljenja Antologije i razrešiti mnoštvo problema druge vrste. Ostaje, znači,  još da se uradi ogroman posao, ali i potreba da se na pravi način uključi deo naučne zajednice koji deluje u prostoru poetskog stvaralaštva kako bi se raščistio prostor i ovo stvaralaštvo na pravi način našlo u nekoj budućoj antologiji.

Miroslav Stajić