СИМОН ГРАБОВАЦ, КЊИЖЕВНИК: Дозивање поема

Како сам аутор појашњава, антологија „Ненадмашне поеме” представља сасвим нов покушају да се неке појаве у српској поезији, које нису на сличан начин разматране, сада сагледају као могућа целина, и то кроз визуру једног дужег временског периода, будући да су у фокусу аутори рођени између 1841. и 1948, „са свим својим истостима и разликама”.

 Помало изненађује чињеница да је књига „Ненадмашне поеме“  заправо прва антологија у српској књижевности која се искључиво фокусира на овај песнички облик. А није да нема врхунских поема, напротив...

– Сусрећући се са сложеном и скоро неухватљивом проблематиком поемског стваралаштва у нас и покушавајући начинити један смислен и добар антологичарски преглед и, самим тим, понудити неки унутарњи ред том огромном песничком пространству, које се простире, могло би да се тврди, у свим правцима; дакле, тај налог разумевања шуме различитих тематскомотивских оса и песничких приступа, у првом тренутку, учинио ми се скоро узалудним. Чак и у оним случајевима који су своје ослонце налазили у сродним темама или у поемама других аутора. Али што је време више протицало у бављењу овом проблематиком, све више су се исцртавале неке од основних одлика и линија разумевања. Но, и оне су захтевале постављање јасно дефинисаних уметничких критеријума и других ограничења. Због тога, а и због неких, ванкњижевних, разлога морао сам себи вишеструко одредити простор и садржај деловања. То ми је омогућило да се ратосиљам мноштва непотребних дилема и проблема. Но, и поред тога посао је био врашки захтеван и тежак и требало је донети неке веома тешке одлуке, одлуке које могу изазвати подозрења, али и признања, уколико време буде радило за њих. А што се тиче антологичарског контекста, и ту ова антологија заузима издвојено место. Она није још једно од многих виђења српске поезије, већ сасвим ново и прекопотребно сабирање производа једног специфичног песничког облика, који код нас још није сагледаван у једној могућој целини и који, такорећи, вапи за таквим напором. Можемо да поменемо само избор Пере Зупца, али он се задржао искључиво на љубавним поемама. 

Антологичар пре свега треба да буде пажљиви читач, наводите у предговору. А када је, уз то, и песник – да ли је то додатна предност или чак може бити мана?

– То је предност ако аутор чита и друге песнике, теоријско-критичке радове, а мана ако чита само себе. Ово питање, такође, призива и неспоразуме, примедбе. Наравно, и оне су увек могуће. И вероватно ће их бити, али много више оних које иду од уста до уста. Међутим, ја сам покушао да свој избор оградим, заштитим што је више могуће, да тако кажем. Без обзира на све, оно што гарантује квалитет су пре свега поеме. Од њих полазе и у њих се враћају похвале и покуде, а, по свему судећи, оне се саме од себе више него успешно бране. 

 

 И сами отварате питање обликовања неке антологије: да ли су у избору пресудни естетски критеријуми или неки други, попут потребе да пошто-пото одређени аутор буде заступљен. Шта је Вас водило? 

– Али, да прво наведемо у чему се ова антологија разликује од других и шта је њена суштина. С једне стране посматрано, више него јасно је да је, поготово  у последњих пола века, поемско ствралаштво веома нарасло, тематски се усложнило и квалитетно издигло. И до сада су у већини антологија кључне песме биле поеме. Чак су оне неке од најлепших и најуспелијих дела у нашем поемском стваралаштву. Друга битна одлика је да су поеме изузетно усложниле песничко искуство на тематском плану и обогатило приступима. Створила се једна невероватна мрежа узајамних односа, потицаја, дозивања, која, у коначници,  нашу песничку сцену потпуно другачије боји. Слика о њој сасвим је другачија после ове Антологије. А и неки други видови нашег повесног хода добили су нову димензију: пресудни историјски тренуци, тема родољубља, неки топоними, љубав, имагинарни светови, разумевање савременог света, ерос. Без имало задршке могло би да се устврди да поемско стваралаштво  судбинскије и суштинскије прати савремену егзистенцију него остатак поезије. Ето, и ово су били неки од водича. Али само водичи, књижевни критеријуми су увек одлучујући. 

 Антологија обухвата песнике рођене између 1841. и 1948. године. Зашто не и оне из каснијих поратних генерација?

– Савременим поемским стваралаштвом, или још прецизније, оним које сада настаје, нисам се бавио, мада је прва идеја и то подразумевала. Два кључна разлога су књижевна, а један, исто тако важан, је некњижевни. Подразумева се да постоји доста добрих поема и у овом корпусу, да постоје песници који своје, скоро укупно, стваралаштво заснивају на овом облику. Међутим, нити је оно на прави начин критички валоризовано, нити  је чак и свеукупна поетска материја у антологичарском смислу квалитетно и аргументовано сагледана. Постоје неки избори који су типа урбаног или рокенрол одређења, па генерацијски обележени или они што припадају временски одређеном периоду, који својом делимичношћу само указују на неке од владајућих трендова или нуде преовлађујуће слике моћи поједних центара. А ово су већ некњижевни простори, а ја у тај зверињак нисам био у овом тренутку спреман да крочим. А и проблем са којим сам се суочио у раду на Антологији показао се као веома озбиљан и скоро несавладив. Јер, прво се требало изборити са избором поема, литературом и критичким текстовима, донети одговорне одлуке са укључивањем неукључиваних, одлучити се за облик уцеловљења Антологије и разрешити мноштво проблема друге врсте. Остаје, значи,  још да се уради огроман посао, али и потреба да се на прави начин укључи део научне заједнице који делује у простору поетског стваралаштва како би се рашчистио простор и ово стваралаштво на прави начин нашло у некој будућој антологији.

Мирослав Стајић