Neverovatno je ali ipak tačno da se u franšizama ljubavnih/božićnih filmova koji se gledaju uglavnom na TV-ekranima, zapravo nikada u raskošnim salonima, bogatim hotelskim apartmanima i sprektakularnim kućama sa ogromnim osunčanim terasama sam TV prijemnik i ne pojavljuje; kao da su sve te poslovne sekretarice i menadžerke, organizatorke venčanja, PR stručnjakinje, ekspertkinje za čokoladne slatkiše i majstorice za pogačica od kiselog testa, spasiteljke starih prodavnica jevtinih plastičnih lutkica i neviđenih božićnijh ukrasa toliko prosvetljene, sa duhovnim aktivnostima na toliko visoko podignutoj lestvici - što bi rekao Selindžer, “visoko podignutih greda” – sa tako i u toj meri posvećene životu i kvalitetno ispunjenom vremenu da im iluzija koju oduvek daje TV, kao nadopuna za stvarni život, reality, uopšte i nije potrebna.
