REČ KRITIKE: "Ni šuma sa velike reke" Elen Dorion
Prometej, Novi Sad
Elen Dorion (1958) je nagrađivana kanadska spisateljica koja je objavila preko trideset knjiga proze, poezije i esejistike. „Ni šuma sa velike reke“ je lirski roman intimističke ispovedne proze koji prati ćerku koja pokušava da konačno zaista upozna i razume svoju majku Simonu, posle njene iznenadne smrti. I pored svog truda, konačni lik Simone čini se da večno izmiče; on se pojavljuje kao nedovršeni mozaik čije deliće protagonistkinja sakuplja iz skrivenih zapisa o nesrećnoj ljubavi svoje pokojne majke, kroz sećanja i čežnju, i isanjane rekonstrukcije. Simonin istinski lik, kao u nekom zenu, naslućuje se tek u odsustvu, u prostoru između zapamćenih scena iz života, onih u kojima se trudila da preživi, onih u kojima je bila nakratko srećna, sa drugaricama, kraj mora, ili onih u kojima se svađala sa mužem. Knjiga je i most između sadašnje, daleko slobodnije glavne junakinje, i onih iz tihe generacije pre, u kojoj je moglo da se desi da se najbliži ljudi u porodici nikad zaista ne upoznaju. Autorka na početku teksta postavlja dve setne zagonetke – prvo, zbog čega Simona ne želi da primi terapiju, i zašto tako žuri u smrt (i čini se, nikada ne pripada svojoj porodici sasvim), i drugo – zbog čega u morske talase ulazi kao u postelju ljubavnika.
Putovanje glavne junakinje počinje kretanjem kroz univerzum intimnih predmeta, gde ona, pregledajući stvari koje su joj ostale od majke katalogizuje uspomene, skupljajući ne samo slagalice majčinog života, već i fragmente sopstvenog detinjstva. Među predmetima je i majčina beležnica, te njeni zapisi počinju da se mešaju sa pripovestima same glavne junakinje, pa i njene babe, ali i njenih drugarica, osvetljavajući dugu, lirizovanu hroniku ženskih sudbina, koje meandriraju kroz vreme i prostor. Ovim na prvi pogled pomalo već istrošenim temama Elen Dorion prilazi sa takvom suptilnošću i diskretnom, nenametljivom melanholijom, da su naizgled „obične“ porodične priče sasvim sublimisane u tihu, beskrajno setnu pripovest-reku, u kom se nežni pripovedni fragmenti smenjuju kao tužne plutajuće slike prolazne stvarnosti, ponekad, u bljeskovima, iznenađujuće poetski bliske Sen-Džon Persovim večnim „Morekazima“.
Nastasja Pisarev