РЕЧ КРИТИКЕ: "Ни шума са велике реке" Елен Дорион

Елен Дорион (1958) је награђивана канадска списатељица која је објавила преко тридесет књига прозе, поезије и есејистике. „Ни шума са велике реке“ је лирски роман интимистичке исповедне прозе који прати ћерку која покушава да коначно заиста упозна и разуме своју мајку Симону, после њене изненадне смрти. И поред свог труда, коначни лик Симоне чини се да вечно измиче; он се појављује као недовршени мозаик чије делиће протагонисткиња сакупља из скривених записа о несрећној љубави своје покојне мајке, кроз сећања и чежњу, и исањане реконструкције. Симонин истински лик, као у неком зену, наслућује се тек у одсуству, у простору између запамћених сцена из живота, оних у којима се трудила да преживи, оних у којима је била накратко срећна, са другарицама, крај мора, или оних у којима се свађала са мужем. Књига је и мост између садашње, далеко слободније главне јунакиње, и оних из тихе генерације пре, у којој је могло да се деси да се најближи људи у породици никад заиста не упознају. Ауторка на почетку текста поставља две сетне загонетке – прво, због чега Симона не жели да прими терапију, и зашто тако жури у смрт (и чини се, никада не припада својој породици сасвим), и друго – због чега у морске таласе улази као у постељу љубавника. 

Путовање главне јунакиње почиње кретањем кроз универзум интимних предмета, где она, прегледајући ствари које су јој остале од мајке каталогизује успомене, скупљајући не само слагалице мајчиног живота, већ и фрагменте сопственог детињства. Међу предметима је и мајчина бележница, те њени записи почињу да се мешају са приповестима саме главне јунакиње, па и њене бабе, али и њених другарица, осветљавајући дугу, лиризовану хронику женских судбина, које меандрирају кроз време и простор. Овим на први поглед помало већ истрошеним темама Елен Дорион прилази са таквом суптилношћу и дискретном, ненаметљивом меланхолијом, да су наизглед „обичне“ породичне приче сасвим сублимисане у тиху, бескрајно сетну приповест-реку, у ком се нежни приповедни фрагменти смењују као тужне плутајуће слике пролазне стварности, понекад, у бљесковима, изненађујуће поетски блиске Сен-Џон Персовим вечним „Мореказима“.

Настасја Писарев