REČ KRITIKE Lavkraft: Senka nad Insmutom

„Senka na Insmutom“ je luksuzno izdanje „Čarobne knjige“ u kojoj je još jedna  Lavkraftova novela objavljena uz raskošne ilustracije Fransoa Baranžea, francuskog umetnika poznatog po radu na filmovima i video igrama.

Lavkraft je i ovde apsolutni majstor tihe strave, pa se tenzija u narativu podiže gotovo neosetno, dok ne stigne do svog košmarnog krešenda. Zaplet prati mladića koji na proputovanju po Novoj Engleskoj odlučuje da obiđe senoviti Insmut, varošicu izvan svih puteva, o kojoj kolaju čudne priče. Varljivi dokumentaristički ton trezvenog pripovedača koji je odlučio da istraži istoriju misterioznog, oronulog Insmuta, sjajan je kontrapunkt sve mračnijoj i nadnaravnijoj atmosferi pripovetke, čiji se događaji, kako radnja odmiče, sve više otimaju bilo kakvim racionalnim objašnjenjima.

Sliku Insmuta čitalac sklapa polako; prvo kroz sugestivne priče o čudnim vezama njegovih stanovnika i mora, zatim kroz bizarne artefakte koji ponekad stižu iz varošice – nakit koji je toliko drugačiji od svega da ga je nemoguće katalogizovati, i kroz mračne pripovesti o moreplovcima koji su u njega u prošlosti doneli neimenovani užas. Sve postaje, naravno, gore kada protagonista konačno stigne u Insmut koji sve više nalikuje košmaru; ulice grada i njegovi nemi stanovnici, izmenjene i ruševne zgrade na ivici mora, neprirodni smrad ribe koji nikada ne prestaje, čudni zvukovi u noći, sve to priziva mukle užase iz dubina kolektivnog sećanja vrste. Baranže i ovaj put briljira sa sugestivnim ilustracijama u kojima se smenjuju teskobni prizori mapirani mrakom, i grandiozni totali, i jedni i drugi oblikovani upečatljivom filmskom estetikom. Na putu ka lucidnom obrtu i mračnoj poenti priče, protagonista koji je došao da izučava istoriju čudne varošice kao hladni zapisničar vremena, pretvara se u hroničara atavističkih košmara čija se priroda ne može verbalizovati, zamenjujući racionalnu reč neartikulisanim vriskom.

Nastasja Pisarev