PRIČA O KNJIGAMA Piknik na koji pisac donosi reči

Džefri Hartman u tekstu “Pismo kao duh”, objavljenom u sjajnom zborniku “Strategija čitanja” koji objavljen pre par godina (priredila Mirjana Stošić), tvrdi da je imperativ moderne književnosti da se jezik učini otuđenim ili novim. Kako kaže, i čuveni filozof i teoretičar Žak Derida dopušta igru značenja:pokazujući kako su reči kao delovi konceptualnog sistema istorijski bile kompleksne, on”dekonstruiše” militantne, lažne ili “upadljive” suprotnosti koje reči pokreću. Primenivši egzegetski umesto transformisanog metoda, njegov duboko analitički um upisuje se u primljene i obrađene tekstove, stvarajući nove slojeve značenja. I američki istoričar kulture Robert Darnton sličnog je mišljenja; on smatra da dokumenti, tekstovi i pisanje mogu da zabeleže i da izveste o nečijem čitalačkom iskustvu, ali da ne mogu da ponude direktan pristup unutrašnjoj dimenziji, već samo spoljašnjim manifestacijama, tačnije, još jednom tekstu koji će drugi čitalac morati da interpretira.

Da bar na trenutak napustimo stroge zahteve (i spekulacije) o umetničkom tekstu nekih od naučnih tj. teorijskih proomišljanja o strategiji čitanja, da napustimo (opasne? dosadne?) vode teorije književnosti i striktnu oblast koju graniče autor, knjiga i čitalac – a poneki sociolog književnosti bi ovde kao nužnu kategoriju ubacio i izdavača – i da se, iz pozicije naivnog čitaoca zapitamo: moramo li mi baš uvek da pratimo linearno, po redu, tekst koji nam je ponudio pisac, ili je možda zanimljivije i veće estetsko (čitalačko) zadovoljstvo do koga stižemo čitajući knjigu onim redosledom koja se nama učini kao moguć i ispravan?

Često spominjani Milorad Pavić pružio je i bukvalno tu mogućnost radoznalom čitaocu kojem postaje izazov da i sam učestvuje u stvaranju “nove”, odnosno drugačije priče od one koja je ponuđena u prvom planu. Desilo se to u čuvenom “Hazarskom rečniku” koji naprosto mami da se isprobaju drugačije opcije i tokovi priče koji se razlikuju od primarnog koda, ali, budimo realni, zar nije i forma standardnih leksikona i rečnika idealna da se od informativnog teksta stvara “priča” u glavi maštovitog i kreativnoh čitaoca? Treba samo odabrati pravu, bogatu odrednicu i onda pratiti tok informacije sa svim inputima koji nas upućuju u željena (sa)znanja. Eto mogućeg, poželjnog i novog narativnog toka koji, zahvaljujući izborima korisnika postaje jedinstven, unikatan, pa i zabavan. Kada su u pitanju prozne tvorevine, zapamćeni su pokušaji autora da zbune čitaoce tekstom koji je štampan u različitim bojama, ali i  pokušaji autora da nametnu svojim potencijalnim čitaocima specifično upustvo za čitanje, poput Lorensa Sterna u “Tristramu Šendiju” ili Džojsa u “Fineganovom bdenju”, što kod nervoznih čitalaca može da izazove suprotan efekat pa oni i sami izmišljaju redosled čitanja.

Pisci su stvarali i interaktivne povesti u kojima možete da birate put kojim se menja sama priča, što su najčešće činili tvorci knjižica za decu i omladinu – ono: ukoliko želite da junak uđe u pećinu, nastavite čitanje, ako ne želite pređite na stranu... – a i samim čitaocima je taj put otvoren uvek i dostupan je već time što poseduju primerak knjige u kojoj se smenjuju poglavlja sa različitim junacima i sudbinama. Ko je rekao da u Tolstojevoj “Ani Karenjini” uopšte morate da čitate priču o Ani, ima tamo i pozitivniji, prijatniji tok. Ko je rekao da morate čitati Martina i “Igru prestola” po redu? Odaberite junaka koji vas interesuje i ispratite poglavlja koja se njega tiču, u kontinuiranom nizu. Ukoliko ste dosledni poštovalac autorove opcije, a želite ipak malo više od igre, “Žena francuskog poručnika” je roman u kojem možete, što bi se reklo, i legalno da izaberete kraj.

Eh, rekao bi neku mrzovoljni čitalac, pa to je samo književnost. Bilo bi bolje kada bi se i u životu mogle birati samo one epizode koje nas čine zadovoljnim, srećnim i veselim, a one epizode sa nevoljama, tugom i  nedajbože teškim nesrećama, samo preskočimo.

Bilo bi to carski!