PRIČA O KNJIGAMA Sve to uvek smo bili mi

Ovo nije materijalna interesna sfera i svi smo u situaciji junaka iz jedne od priča iz 1001 noći u kojoj jedemo samo suvu koricu hleba, a nadopunjujemo je uživajući u mirisu pečenja sa susednog štanda bogatog znanjima. Upijajući miris “pečenja”  doživljavamo ukuse života: živeti ili čitati?

Pa zar nismo putovali sa Sviftovim Guliverom u Liliput, na put oko sveta sa Vernom, borili se sa uzburkanim talasima okeana sveta Sinbada Moreplovca, zar nismo upoznali Moskvu, i ekskluzivni Klub književnika koji je potom, zajedno sa Bulgakovim, iščezao u plamenu, zar nam nije znana Darelova Aleksandrija i zar nismo sa nesrećnim Kafkom lutali prašnjavim dvoranama i kancelarijama prepunim tamnih ormara, fioka, ubuđalih spisa i zaludnih tomova knjiga akata, pravila, propisa i nikad okončanih procesa? 

Bili smo na Solarisu maštara Lema i tamo se zaljubili u predivnu devojku koja je već godinama bila mrtva, sa Sofijom Justejna Gordera vodili učene rasprave zahvaljujući znanjima koja smo stekli učeći iz lekcija koje nam je održao pametni, racionalni i praktični De Krešenco; živeli smo neko vreme sa monasima u Italiji u samostanu Imena ruže Umberta Eka, a šta smo tek sve doživeli u mnogostrukom, gotovo neopisivom bogatstvu kolorita Indije Ruždija i Arundati Roj?

Sa junacima Filipa K. Dika zamalo da umremo pod kupolom na Mesecu, mogli smo hiljadu puta da umremo u zamkama virtuelne droge u neonskim gradovima Vilijama Gibsona, sa Kerolovom Alisom smo sišli u podzemlje, susreli radoznalog iščezavajućeg mačka, a silazili smo i u središte zemlje i na dno najdubljih okeana sa junacima Verna baš kao što smo jurili za blagom na ostrvima koje je pohodio junaka nobelovca Le Klezia. 

Pa zar nismo jeli zajedno sa junacima Enid Blajton koji su stalno bili u iskušenju da ponešto čalabrcnu, sa Ronom, Hermionom i Hari Poterom ispijali krem pivo i jeli čokoladne žabice, prežderavali se pečene divljači kod Martina, sa Gargantuom i Pantagruelom gutali ogromne količine hrane, pa čak i sa Selindžerovim junacima ispijali mleko i tamanili sendviče sa sirom, a sa Silvijom Plat jeli avokado i salatu od kraba? Čak smo i umirali, nebrojeno puta, svejedno da li nas je smrt zatekla u krevetu, na bojnom polju, da li smo bili razapeti, da li nam je avion u sunovratu pao na tlo, da li naš leš, kao Egziperijev, i nije pronađen, da li smo zauvek ostali sa betonskom čizmom u zalivu San Franciska gde su nas iz čamca, u sred tmine, izbacili mafijajaši i zločinci iz nekog već od detektivskih romana, da li nas je zapljusnuo val poslednjeg potopa jer nas Noje nije pustio na palubu Arke, ili smo jednostavno zgasli u bolnici, u bolesti ili od starosti, sa knjigom omiljenog piscima u rukama ne shvatajući da priča ima tragičan kraj, a da smo mi glavni junaci? 

I svejedno da li smo se zvali Hans Kastorp, Feliks Krul, Malte Lauridis Brige, Holden Kolfild, Tom Sojer, Voland, Majstor i Margarita, Jozef K. ili kapetani Nemo i Ahab, čak ni da li zverinje i životinjke poput Mobi Dika, Kiklopa, Nesija i Lesi, uvek smo to zapravo bili mi i zato je književnost velika, sveobuhvatna i dragocena kao i sam goli život.

Kada nam, na kraju, neko saopšti kao činjenicu ili možda optužujući, i ne znajući ništa o intenzivnom čitalačkom životu u kojem uživamo već toliko godina “sedi gde si, ni za disi nisi”, nadmoćno ćemo se smejati i biti ponosni što smo ih sve obmanuli i sva velika iskustva  stečena iz knjiga skrili i sačuvali za sebe, jer mi smo tu riznicu znanja izgradili, spoznali i učinili svojom: sve to uvek smo bili mi. 

Kada nam neko, nekad, ispostavi račun za sva ta čudesa, neponovljive pustolovine, za gotovo neopisive i nezamislive izlive strasti i emocija, kada nam ispostavi račun za višestruku katarzu, platićemo: na dlan jedne šake, ne štedeći, bez ikakve računice, položićemo srebrne i zlatne novčiće, preklopiti i zagrliti drugom šakom i taj vredni kovčežić protresti i snažno novčiće zatresti, zvec, zvec. Zvec. I onda još jednom zvec – zvec i biće svi isplaćeni i sva srca na svom mestu. 

Đorđe Pisarev