PRIČA O KNJIGAMA U senci glavnog junaka

 Postoje u našoj priči – tj. životu – i drugi junaci koji su tu baš važni, i pomažu nam da “iznesemo” glavnu ulogu. I to je u redu. Ali, ukoliko posmatramo sa distance, svaki lik koji podupire našu priču zapravo je samo s nama, u našem prostoru i vremenu, ukrstio svoju sudbinu; prodavačica u supermarketu kojoj smo baš jutros ostavili osam dinara jer nije imalo sitno za kusur, i tog trenutka je, bar za taj dan, “ispala” iz (našeg) univerzuma. Isto se to desilo sa usputnim prolaznikom, majstorom za hitne popravke vodokotlića, poštarom, komšijom koji skakuće na terasi da bi ispušio cigaretu... i svi oni u jednom trenu ulaze u naš život, i istom brzinom odlaze: neki spadaju u kategoriju možda se vidimo sutra, a neki u ono ”nikad više”. (Ukoliko se sve to posmatra iz vizure spomenutih epizodista naših života, sa njihove tačke gledišta, u tom univerzumu smo mi, nažalost, sporedni junaci.) 
To je tako, i gotovo. Nepomerljivo.

Kada su u pitanju književna dela, stvari postaju zanimljivije, a mogućnost akcije i delovanja veća. Moglo se, na primer, desiti da je Tolkin čitavu svoju epopeju usmerio ka nekom drugom liku, a fala bogu u “Gospodaru prstenova” ima ih na pretek; moglo se tako desiti da čitamo roman “Bombadilo”, prema sjajnom liku Toma Bombadila i njegove žene, rečne vile, a književni univerzum bi već nekako preživeo. Preživeo bi i bez “Hobita”, šta bi mu drugo preostalo, jer mogao je, što da ne, i Golum da bude glavni junak “Gospodara...”, a junaci iz družine tek sporedni, što da ne? Šta bi bilo da Merkucio nije tragično stradao zbog brljanja, nespretnosti i gluposti zaljubljenog Romea, pa da je on postao glavni junak Šekspirove ljubavne tragedije. Moglo sa, dakle, desiti da je Šekspir ovaj besmrtni komad morao da nazove “Merkucio i Julija”, a da Romeo nastrada od mača na samom početku i (p)ostane gotovo beznačajan epizodni junak. Moglo se, isto tako, desiti da je Tomas Man napisao četvorotomni roman u kome bi starostavni Jakov bio glavni junak, pa se ovo impozantno delo ne bi zvalo “Josif i njegova braća”, nego “Jakov i njegovi sinovi”. Kako bi se tek žestoko promenio možda i najpopularniji Dikensonov roman da mu je naslov “Fejgin”, a ne “Oliver Tvist”. Koliko bi tek novih narativnih kanala bilo prokopano sa sudbinama bande dečaka, provalnika, obijača i secikesa, zahvaljujući narativnom vođstvu lukavog i nemilosrdnog Fejgina, koji je i bez ove igrice duha, takav kakav jeste, jedan od velikih likova istorije svetske književnosti! 
Romani organizovani s junacima u paru, poput onih Konana Dojla (Holms i Votson) ili “Vašar taštine” Tekerija sasvim bi drugačije funkcionisali da su se pisci odlučili da idu do kraja i odaberu samo jednog junaka kao “lidera”. Uostalom, i u “Ani Karenjini” zapravo postoje bar dva romana, sudeći po glavno – sporednim i sporedno – glavnim likovima. Servantesov roman je mogao da preuzme  i sekundarni lik, pa je realno da bi se on zvao “Sančo Pansa”, jer književni junaci očas posla iz naizgled minorne pozicije uspevaju da se pretvore u (naj)važnije karike narativnog sklopa.

 Anuška iz “Majstora i Margarite” je sasvim epizodan lik koji je bio nužan Bulgakovu da bi su ispunila zamišljena linija pripovedanja, ali se ona izborila za svoj identitet i opstanak; rečenica “Anuška je prosula ulje” mogao bi hladno da bude naslov neke druge verzije Bulgakovljevog čuvenog romana koji bi počinjao, na primer, ovako: “Anuška je već kupila suncokretovo ulje, i ne samo da ga je kupila nego ga je i prosula. Zato se sednica neće održati”... 
Ništa od ovog se nije desilo, ne dešava se i neće se desiti. Postoje ipak zakonitosti i logika pripovedačke strategije. A opet, zašto da ne: Bog sniva a pisac odlučuje!

Prisetimo se samo kako je mrzovoljni Martin u “Igri prestola” jednostavno promenio sve narativne tokove i logiku priče u ovoj opsenarskoj franšizi. Jednostavno je okupio većinu junaka i napravio “krvavu svadbu” (Lorka, ali i krvava bajka Desake Maksimović); roman je ipak preživeo ovu vratolomnu narativnu vrtešku. 

I da se iznova prihvatimo stvarnosti na koju, kao, “ne utiče” fikcija nadobudnih i oholih pisaca: koji je život pravi, onaj u kojem smo samo nečiji usputni lik, ili onaj u kojem smo glavni junaci? Ili je sve to, na kraju, samo jedan isti, jedini postojeći život... 

Đorđe Pisarev