ПРИЧА О КЊИГАМА У сенци главног јунака

 Постоје у нашој причи – тј. животу – и други јунаци који су ту баш важни, и помажу нам да “изнесемо” главну улогу. И то је у реду. Али, уколико посматрамо са дистанце, сваки лик који подупире нашу причу заправо је само с нама, у нашем простору и времену, укрстио своју судбину; продавачица у супермаркету којој смо баш јутрос оставили осам динара јер није имало ситно за кусур, и тог тренутка је, бар за тај дан, “испала” из (нашег) универзума. Исто се то десило са успутним пролазником, мајстором за хитне поправке водокотлића, поштаром, комшијом који скакуће на тераси да би испушио цигарету... и сви они у једном трену улазе у наш живот, и истом брзином одлазе: неки спадају у категорију можда се видимо сутра, а неки у оно ”никад више”. (Уколико се све то посматра из визуре споменутих епизодиста наших живота, са њихове тачке гледишта, у том универзуму смо ми, нажалост, споредни јунаци.) 
То је тако, и готово. Непомерљиво.

Када су у питању књижевна дела, ствари постају занимљивије, а могућност акције и деловања већа. Могло се, на пример, десити да је Толкин читаву своју епопеју усмерио ка неком другом лику, а фала богу у “Господару прстенова” има их на претек; могло се тако десити да читамо роман “Бомбадило”, према сјајном лику Тома Бомбадила и његове жене, речне виле, а књижевни универзум би већ некако преживео. Преживео би и без “Хобита”, шта би му друго преостало, јер могао је, што да не, и Голум да буде главни јунак “Господара...”, а јунаци из дружине тек споредни, што да не? Шта би било да Меркуцио није трагично страдао због брљања, неспретности и глупости заљубљеног Ромеа, па да је он постао главни јунак Шекспирове љубавне трагедије. Могло са, дакле, десити да је Шекспир овај бесмртни комад морао да назове “Меркуцио и Јулија”, а да Ромео настрада од мача на самом почетку и (п)остане готово безначајан епизодни јунак. Могло се, исто тако, десити да је Томас Ман написао четворотомни роман у коме би староставни Јаков био главни јунак, па се ово импозантно дело не би звало “Јосиф и његова браћа”, него “Јаков и његови синови”. Како би се тек жестоко променио можда и најпопуларнији Дикенсонов роман да му је наслов “Фејгин”, а не “Оливер Твист”. Колико би тек нових наративних канала било прокопано са судбинама банде дечака, провалника, обијача и сецикеса, захваљујући наративном вођству лукавог и немилосрдног Фејгина, који је и без ове игрице духа, такав какав јесте, један од великих ликова историје светске књижевности! 
Романи организовани с јунацима у пару, попут оних Конана Дојла (Холмс и Вотсон) или “Вашар таштине” Текерија сасвим би другачије функционисали да су се писци одлучили да иду до краја и одаберу само једног јунака као “лидера”. Уосталом, и у “Ани Карењини” заправо постоје бар два романа, судећи по главно – споредним и споредно – главним ликовима. Сервантесов роман је могао да преузме  и секундарни лик, па је реално да би се он звао “Санчо Панса”, јер књижевни јунаци очас посла из наизглед минорне позиције успевају да се претворе у (нај)важније карике наративног склопа.

 Анушка из “Мајстора и Маргарите” је сасвим епизодан лик који је био нужан Булгакову да би су испунила замишљена линија приповедања, али се она изборила за свој идентитет и опстанак; реченица “Анушка је просула уље” могао би хладно да буде наслов неке друге верзије Булгаковљевог чувеног романа који би почињао, на пример, овако: “Анушка је већ купила сунцокретово уље, и не само да га је купила него га је и просула. Зато се седница неће одржати”... 
Ништа од овог се није десило, не дешава се и неће се десити. Постоје ипак законитости и логика приповедачке стратегије. А опет, зашто да не: Бог снива а писац одлучује!

Присетимо се само како је мрзовољни Мартин у “Игри престола” једноставно променио све наративне токове и логику приче у овој опсенарској франшизи. Једноставно је окупио већину јунака и направио “крваву свадбу” (Лорка, али и крвава бајка Десаке Максимовић); роман је ипак преживео ову вратоломну наративну вртешку. 

И да се изнова прихватимо стварности на коју, као, “не утиче” фикција надобудних и охолих писаца: који је живот прави, онај у којем смо само нечији успутни лик, или онај у којем смо главни јунаци? Или је све то, на крају, само један исти, једини постојећи живот... 

Ђорђе Писарев