PRIČA O KNJIGAMA One kojima se vraćamo
Istinski ljubitelji knjige, oni kojima je čitanje ne samo zabava, nego i strast i potreba, povremeno vraćaju vreme unazad i iznova iščitavaju već davno “pojedene” knjige. Ne sve, naravno.
Gotovo da bi se mogla sačiniti opšta klasifikacija i knjige kojima se vraćamo mogle podeliti po grupama. Na primer, lična bestseler lista na kojoj bi se našao možda i najbolji, a sigurno među najčarobnijim romanima 20. veka, Bulgakovljev “Majstor i Margarita”.
Pa onda “Veliki Mon” Furnijea, “Uska vrata” Andre Žida, Borhesove “Maštarije” i Kortasarove “Školice”. Mogla bi to da bude i lista “klasičnijih” dela za kojima se čitalačka glad budi svakih nekoliko godina, obično leti, kada se vreme raširi i uspori i ostavi dovoljno prostora da se onaj koji čita posveti samo sebi: Štajnbek sa “Zimom našeg nezadovoljstva”, Tolstoj sa “Anom Karenjinom”, Džejn Ostin sa “Gordošću i predrasudama” – a opet neko više preferira “Razum i osećajnost” – Kafka sa svojim pričama (ah, začudna lepota “Seoskog lekara” ili “Umetnika u gladovanju”), Rilkeovi “Zapisi Maltea Lauridsa Brigea”, “Sentimentalno vaspitanje” Flobera, pa čak i “Vašar taštine” Takerija, a da romane veličanstvenog majstora Čarlsa Dikensa i ne spominjemo (“Oliver Tvist”, “Priča o dva grada”, “Božićna priča”).
Još jedna kategorija knjiga kojima se vraćamo svakako bi bila ona u kojima se pojavljuju ničim izazvana dela koja su nas jedno opsenila, i nikada više njihova magija nije prestala da deluje na nas: “Solaris” Stanislava Lepa, “Čovek u visokom dvorcu” Filipa K. Dika, “Freni i Zui” Selindžera, Sarojanove priče, “Beli hotel” D.M. Tomasa, kao i veliki bestseleri kojima vreme nije naškodilo: “To sam ja, Edička” Limonova, “Izgubljen u Americi” Singera, “Blaga je noć” i “Veliki Getsbi” Frensisa Skota Ficdžeralda, Forsterova “Soba s pogledom” i “Put u Indiju”, naravno i romani Hemingveja, Tomasa Mana...
Dakle, zašto im se vraćamo?
Zato što je priča prvim čitanjem postala naše vlasništvo, naše sećanje. Zato što pokušavamo da se, zahvaljujući njoj, opet i iznova radujemo i osmehujemo, a ponekad i plačemo. Zato što voljenoj knjizi pokušavamo da pomognemo otkrivajući poneki novi sloj, detalj, značenje koje nam je promaklo kod prvog čitanja. Zato što pokušavamo, sa dubokom nostalgijom, da napravimo reprizu: da još jednom obnovimo jednom već doživljenu magiju.
Sve se to dešava sa pričama koje postaju - koje su postale - naše: baš kao što su naši životi isparcelisani i utvrđeni temeljima sačinjenim od uspomena i snova i voljene knjige određuju našu prošlost, sadašnjost i, naravno, budućnost. Ponovno čitanje je poput resetovanja kompjutera koji se malo zagušio, blokirao, pa za ponovni rad moramo da krenemo ispočetka.
Osim uobičajenih, proverenih knjiga koje nas napadaju sa naših prašnjavih polica gde obitavaju manje - više zaboravljene, imamo tu sreću da nas, kao injekcija adrenalina, pogode one knjige u koje smo nekada bili ponajviše zaljubljeni. Mali biseri bez kojih bi naše čitalačko iskustvo bilo delimično bez obzira što se trudimo da, tokom niza godina, otkrijemo sve ono što, kao, valja i mora da se pročita.
Pa, zar fascinantni Aleksandar Grin nije bio otkrovenje, neočekivani udarac u pleksus koji se nije mogao sprečiti? Fantastična atmosfera “Pacolovca”, horor novele koja se tokom grozničavog čitanja pretvara u fantastičnu bajku, u priču o usamljenosti, pa potom i u ljubavnu storiju, koja nadrasta iskustva samog pisca, čitalaca, predstavlja neočekivani upad u racionalni svet književnosti (nema tog genijalnog kritičara koji bi argumentima, logikom i analizama uspeo da pojasni zašto ona dejstvuje tako opsenjujuće na svakog ko se prevari da je uzme u ruke ne shvatajući da će morati da je iščitava iznova svakih nekoliko godina kako umirio zavisnost koja je jača od dejstva droge. Šta reći za realnu fantazmagoriju Konrada Ajkena “Gospodin Arkularis” u kojoj su spojeni ljubav i strast, želja za životom, umiranje, putovanje kao san i hitanje ka Betelgezi kao simbolu lepote i večnosti? A šta tek reći za jednu od najlepših ljubavnih priča u istoriji književnosti koju je nekim proviđenjem i čudom ispisao Jensen?
Iznova i iznova čitati fascinantnu knjigu ume da bude prijatno, ali je ono i neminovno, baš kao što iznova i iznova godinama slušamo muziku koji nas je jednom okupirala. Važno je povremeno probuditi zaboravljene strasti jer će to od nas, vremenom otvrdlih od teškoća i problema svakidašnjeg života, ponovi načiniti ispravna, osetljiva i emotivna ljudska bića.
Đorđe Pisarev