PRIČA O KNJIGAMA San koji blešti na mesečini

Da li smo već pričali o snovima, knjigama i piscima, o junacima, ali ne o grobovima, što bi rekao Sabato, nego o junacima i snovima? Kada su snovi u pitanju, teško da je išta pouzdano, išta konačno i definitivno kada govorimo ne o ljubavi (Karver), nego o činjenicama života (Leng). Ali, snovi su, evidentno, ugrađeni u temelje predanja. Nije li već u starozavetnoj literaturi priča o snovima, kao načinu razgovora božjeg bića i vernika, što je uglavnom uvek nedefinisano do kraja jer morate prvo verovati da biste videli, to jest čuli, a tu je sa (ne)pouzdanim ljudskim bićima (neki kažu: još nepouzdanijim božjim bićima!) uvek bilo problema? Snovi drevnog egipatskog faraona tako su posredni pokretač radnje u pripovesti o Josifu i njegovoj braći što je, ako vam već nije dovoljna starozavetna pripovest, dostupno i u romansiranoj verziji Tomasa Mana. Nije li, uostalom, baš čest i uobičajen motiv “kralj je sanjao neovičan i uznemirujući san”, pa su onda dolazile mudre glave – ali i šarlatani - da ga protumače, u usmenoj epskoj poeziji, ali i u bajkama: tri sina, putovanje i potraga, zmajevi i princeze, a obično najmlađi bude najsposobniji – neko bi rekao da je imao najviše sreće . i onda, “neočekivano”, bude naslednik prestola?

Za Junga, majstora za dešifrovanje tajni snova, kaže se kako je u mladosti imao onirički doživljaj – susret sa događajem iz prošlosti. Video je i čuo graju, buku, veselje na ispraćaju mladića koji su, u srednjem veku, odlazili u rat. A kada već spominjemo Junga, nećemo zaboraviti ni Frojda; nije li mu Jensenova “Gradiva”, kao književno remek delo koje počiva na (lažnom) snu, poslužilo kao jedna od poluga za tumačenje podsvesti?
Bar polovina stranica koje je ispisao Milorad Pavić deluju kao da ih je prepisao iz snova, baš kao što su “snoviti” i njegovi junaci i junakinje, ništa manje od toga može se prepoznati kod senzibilnog i lucidnog Momčila Nastasijevića, a Kafkin “Zamak” kao da je ceo iskočio iz nekog moćnog sna. Baš ovih dana, dok nas noću zaslepljuje pun Mesec isijavajući srebrno - rumenu svetlost kao da je sunčevo najmilije dete, ili bar snažni reflketor koji očas posla razgrće zemaljsku tminu dok ns pokriva čarobnom svetlošću sprečavajući nas da usnimo, postaje jasnije i zašto se Pontije Pilat, uhvaćen u (ne)spokoj večnog dremeža, trza u snu dok miluje vernog psa, sanjajući i proživljavajući iznova razapinjanje Isusa koje nije mogao da spreči, bar kako nas izveštava Bulgakov, pisac zaslužan za lik još jednog junaka, lošeg pesnika a budućeg isoričara, kojeg u noćima punog meseca obuzima nespokoj dok sanja prekrasnu Margaritu.

Negdašnji kultni “jang adalt”pisac, Herman Hese, koji je u “Igri staklenih perli” osmislio komjuter i virtuelnu stvarnost u vreme u kojem o kompjuterima nismo ni sanjali, u tom istom romanu dozvoljava junaku da, u realnom vremenu, snu u magnovenju, proživi kompletan život, tako da mu, posle buđenja, i nije više jasno koji je život realan, a Gejmenov junak Senka (Američki bogovi) u snovima proživljava drevne vremena i živote sada već umirućih bogova dovučenih, ne svojm voljom, u Novi svet (Amerika, tako li se zove ova veštačka tvorevina?), dok gospodin Arkularis, u genijalnoj priči Konrada Ajkena, putuje prekookeanskim brodom, doživljava ljubavnu avanturu, a sve to na operacionom stolu dok umire sanjajući Betelgezu.
Uostalom, ko je zaboravio Brankovu pesmicu “Ribarčeta san”, jadnog Feruz pašu koji “iz sna skače” u “Tri hajduka” J.J. Zmaja, na kraju, “Među javom i med snom” Laze Kostića?
A ko to nije čuo kako Bregović peva:
 Nema više  Sunca
nema više Meseca
nema tebe, nema mene
ničeg više nema, joj.
Prekrila nas ratna tama
prekrila nas tama, joj
a ja se pitam, moja draga
šta će biti sa nama.
Bog Hipnos, sa rogom i cvetom maka u ruci, uvek se poigravao dok je šumom svojih krila i srebrnim prahom mesečine uspavljivao smrtnike, pa zašto ne bi zasejao i polja literature? Mesec, kao na dlanu, osvetljava sva poglavlja, sve glavne i sporedne likove, svaki događaj i sve se to vidi u jednom jedinom bezvremenom trenutku. 

Đorđe Pisarev