ПРИЧА О КЊИГАМА Сан који блешти на месечини

Да ли смо већ причали о сновима, књигама и писцима, о јунацима, али не о гробовима, што би рекао Сабато, него о јунацима и сновима? Када су снови у питању, тешко да је ишта поуздано, ишта коначно и дефинитивно када говоримо не о љубави (Карвер), него о чињеницама живота (Ленг). Али, снови су, евидентно, уграђени у темеље предања. Није ли већ у старозаветној литератури прича о сновима, као начину разговора божјег бића и верника, што је углавном увек недефинисано до краја јер морате прво веровати да бисте видели, то јест чули, а ту је са (не)поузданим људским бићима (неки кажу: још непоузданијим божјим бићима!) увек било проблема? Снови древног египатског фараона тако су посредни покретач радње у приповести о Јосифу и његовој браћи што је, ако вам већ није довољна старозаветна приповест, доступно и у романсираној верзији Томаса Мана. Није ли, уосталом, баш чест и уобичајен мотив “краљ је сањао неовичан и узнемирујући сан”, па су онда долазиле мудре главе – али и шарлатани - да га протумаче, у усменој епској поезији, али и у бајкама: три сина, путовање и потрага, змајеви и принцезе, а обично најмлађи буде најспособнији – неко би рекао да је имао највише среће . и онда, “неочекивано”, буде наследник престола?

За Јунга, мајстора за дешифровање тајни снова, каже се како је у младости имао онирички доживљај – сусрет са догађајем из прошлости. Видео је и чуо грају, буку, весеље на испраћају младића који су, у средњем веку, одлазили у рат. А када већ спомињемо Јунга, нећемо заборавити ни Фројда; није ли му Јенсенова “Градива”, као књижевно ремек дело које почива на (лажном) сну, послужило као једна од полуга за тумачење подсвести?
Бар половина страница које је исписао Милорад Павић делују као да их је преписао из снова, баш као што су “сновити” и његови јунаци и јунакиње, ништа мање од тога може се препознати код сензибилног и луцидног Момчила Настасијевића, а Кафкин “Замак” као да је цео искочио из неког моћног сна. Баш ових дана, док нас ноћу заслепљује пун Месец исијавајући сребрно - румену светлост као да је сунчево најмилије дете, или бар снажни рефлкетор који очас посла разгрће земаљску тмину док нс покрива чаробном светлошћу спречавајући нас да уснимо, постаје јасније и зашто се Понтије Пилат, ухваћен у (не)спокој вечног дремежа, трза у сну док милује верног пса, сањајући и проживљавајући изнова разапињање Исуса које није могао да спречи, бар како нас извештава Булгаков, писац заслужан за лик још једног јунака, лошег песника а будућег исоричара, којег у ноћима пуног месеца обузима неспокој док сања прекрасну Маргариту.

Негдашњи култни “јанг адалт”писац, Херман Хесе, који је у “Игри стаклених перли” осмислио комјутер и виртуелну стварност у време у којем о компјутерима нисмо ни сањали, у том истом роману дозвољава јунаку да, у реалном времену, сну у магновењу, проживи комплетан живот, тако да му, после буђења, и није више јасно који је живот реалан, а Гејменов јунак Сенка (Амерички богови) у сновима проживљава древне времена и животе сада већ умирућих богова довучених, не својм вољом, у Нови свет (Америка, тако ли се зове ова вештачка творевина?), док господин Аркуларис, у генијалној причи Конрада Ајкена, путује прекоокеанским бродом, доживљава љубавну авантуру, а све то на операционом столу док умире сањајући Бетелгезу.
Уосталом, ко је заборавио Бранкову песмицу “Рибарчета сан”, јадног Феруз пашу који “из сна скаче” у “Три хајдука” Ј.Ј. Змаја, на крају, “Међу јавом и мед сном” Лазе Костића?
А ко то није чуо како Бреговић пева:
 Нема више  Сунца
нема више Месеца
нема тебе, нема мене
ничег више нема, јој.
Прекрила нас ратна тама
прекрила нас тама, јој
а ја се питам, моја драга
шта ће бити са нама.
Бог Хипнос, са рогом и цветом мака у руци, увек се поигравао док је шумом својих крила и сребрним прахом месечине успављивао смртнике, па зашто не би засејао и поља литературе? Месец, као на длану, осветљава сва поглавља, све главне и споредне ликове, сваки догађај и све се то види у једном једином безвременом тренутку. 

Ђорђе Писарев