KRITIKA Narativna magija knjige

„Završavanje dvadesetog veka“ je knjiga hibridnog žanra koja povezuje i ujedinjuje prethodne knjige Vladana Matića, pretvarajući se u neku vrstu melanholične enciklopedije sveta koji nestaje. Kao što je inače slučaj u njegovoj prozi, u liričnom tekstu sadržana je suštinska magija pripovedanja koje postaje poziv na putovanje poljima borhesovskih maštarija, pretočena u scene koje se kolebaju od živopisnih i krajnje konkretnih slika (i konačno – zapleta), do eteričnih prizora poetizovanih do rastapanja. 

Knjiga je sastavljena kao pojmovnik fragmenata sećanja, putopisa, slika, i priča: kroz katologiziranje stvarnosti, pred nama se množe narativna čvorišta koja obećavaju započinjanje novih i novih pripovesti, nagoveštavajući beskonačni lavirint pripovedanja. Sam autor svoj tekst tumači kao lično čitanje dvadesetog veka kroz sećanja, vizije, i artikulisanje pojava koje su ga zbunjivale dok je pokušavao da razume epohu koju je živeo. I mada je biblioteka spisa i slika od kojih je ova knjiga sačinjena krajnje lična, obrt, je naravno u tome da je takva, često sasvim lirska i intimna (čak i u čitanju opšte istorije), zapravo bliska svima. 

Tako je slika grada na brdu u isto vreme i poziv na pripovedanje o Gradu koja, u nekom zaumnom preokretu nastasijevićke logike maternje melodije (a u ovom slučaju pripovedačke melodije) svojim ritmom evocira sve verzije priče o gradu i njihovu konačnu matricu, nudeći bezbrojna skretanja u mogućnosti njegovih čitanja  – bio to lični grad u kom su sahranjena sećanja na roditeljski dom sa čuvenim beogradskim žurkama, bila to zgrada u zaumnom prostoru sa čijih se visokih spratova videlo kako vukodlaci noću preprivavaju reku, ili arhetipski ogoljen lotmanovski grad na ivicama kulturnog prostora. 

Pogled šetača kroz grad često propada u prošlost ne uspevajući da se zadrži nad onim što je sada i ovde. Ponekad taj pogled otkriva i budućnost, i nema načina da se raščivijaju tokovi večnog vremena, pa je moguće pronaći ruševine za koje se ne zna da li su iz prošlosti i budućnosti, ili otkriti igru, hodanjem kroz grad, gde ćemo u posebnoj vrsti primenjene psihogeografije pravim pokretima svog tela ponovo ukoračati u grad našeg detinjstva, kao da je kretanje kroz urbani prostor zapravo napredovanje kroz katedrale pamćenja Tome Akvinskog, kao da su hodanje i pripovedanje isto. 

„Završavanje dvadesetog veka“ je pokušaj da se sakupe elijadeovska ’sveta mesta’ privatnog univerzuma koja su jednako važna kao istorijska, a istinska tajna sveta otkriva se kroz alhemičarske šetnje gde kretanje kroz prostor postaje ispisivanje neke vrste zaumnog mističnog jezika i sanjarenja nad istorijom. 

Postoji posebna vrsta melodije ukupnog teksta koja se ostvaruje u ponavljanju – fragmenti menjanju značenja i dobijaju nova smešteni u različite kontekste; čak i direktni citati ili grafički kolaži sačinjeni od fotografija bivaju preobraženi i rekontekstualizovani u narativnoj magiji knjige. 

Prekombinovanje gradova kroz snove kao u Projasovom „Mračnom gradu“ ili otkrivanje nemogućih prostora i imaginarnih procepa u poznatom monotonom pejzažu kao u filmovima Hajao Mijazakija, senzifikuje i poetizuje prostor grada, pa psihogeografija postaje mistična radnja koja otvara prozore u nove svetove i obećava večno pripovedanje. Udaljena geografska mesta, retko spominjani gradovi Srednje Azije postaju magijske reči kojima se iznova ispisuje stvarnost. Kao što je tekst prekombinovan, menjan i preobražavan još u toku samog čina čitanja, tako se i slike gradova menjaju, pa Aleksandrija postaje mitska koliko i Šambala, grad sa bezbroj likova, utemeljen u snu. Ali na kraju, postoji samo jedan grad, onaj koji večno izmiče, onaj koji smo videli u snu, poslednji, u koji se vraćamo na kraju. 

Nastasja Pisarev